Ljudskom umu nedokučiva je božja odluka da zlotvori poput španskog ginekologa kradljivca beba, nacista biografija ispisanih krvlju ili diktatora čija se vladavina meri milionima žrtava dočekaju duboku starost, a da se čiste duše, kao što je bio Dušan Todorović, tako rano presele u rajske odaje.

Sada je izlišna potraga za odgovorom na prethodnu dilemu, kao i svaka rasprava o temi da li smo kao društvo za Dušana (i sve druge Dušane) mogli ranije da učinimo više, pre nego što su opšta mobilizacija i reakcija postali zakasneli potezi.

Ništa od toga Jovani i Aleksandru neće umanjiti bol, niti im vratiti usnulog šampiona čije krupne oči i u trenucima najteže bitke nisu ni na tren napustile vedrina i radost.

Dok se borio sa zlohudom bolešću Duki je Srbiju iz kreveta klinike nadomak Nou kampa podsetio da jabuke iz tuđeg voćnjaka nisu ni sočnije, ni crvenije, niti slađe od onih iz našeg, ma koliko bile umivenije i naizgled lepše upakovane. I da nema tog Mesija i Barselone koji njemu mogu zameniti Nemanju i Partizan.

Deca bez izuzetka svakako maštaju da jednog dana nadmaše dostignuća čigrastog Gaučosa na zelenom tepihu, da hladnom Federeru nateraju suze u oči, da zakucaju kao nekad Džordan ili sada Džejms...

Ali, svi oni nisu stvarni, vidljivi su samo na TV ili ekranima „pametnih” telefona. I ponekoj igrici.

Uzor, onaj opipljivi, koji se da videti i dodirnuti nalazi se „u njihovom voćnjaku”. Najmanje je bitno da li je iz Humske ili Ljutice Bogdana, sa ove ili one strane žice Malog Kalemegdana, sa banjičkog ili nekog drugog bazena.

Uzor nije po pravilu mitsko biće. Deci je bliži onaj od krvi i mesa sa kojim mogu nekad da se slikaju, dobiju autogram ili najvredniji dar – lepu reč koje će se sećati i kad budu osvajali medalje, poput neizbrisivih dečačkih uspomena olimpijskog pobednika Luisa Skole na reprezentativce Jugoslavije sa mečeva košarkaškog prvenstva sveta u Argentini 1990. u kojima je glancao parket.

Zato je misija svih nas koji živimo u sportu da deci učinimo dostupnim Novaka Đokovića, Nemanju Matića, Aleksandra Mitrovića, Marka Marina, Nemanju Miletića, Sašu Ilića, Bogdana Bogdanovića, Miloša Teodosića, Ivanu Španović, Milicu Mandić, Aleksandra Atanasijevića, Filipa Filipovića, Andriju Prlainovića...

Organizacijom, ako treba i „izmišljanjem” sportskih događaja u Srbiji, na kojima će sedeti na tribinama, odmah tu pored njih i netremice ih gledati.

Upravo taj amanet nam je ostavio šampion vedrih krupnih očiju – Dušan Todorović.

Svi Cportovi

FOTO: V. Marković