Sivo nebo nad Banjalukom, osvojila hladnoća, pijem čaj u uglu trošne kafane. Nekad bila mlin znane porodice Priliplija, tišina je uvijek gluva. Ispisujem riječ po riječ za Sportski žurnal u dogovoru sa glavnim i odgovornim urednikom Miodragom Simketom Simeunovićem, nakon nemirne noći o zloj sudbini fudbalskog velikana Dragana Džajića… 

Spomenik i kad srušiš ostaje spomenik… 

“…Dragan Džajić i svi mi, ma odakle bili, voleli smo ga, cenili i poštovali. I u Srbiji, i u Republici Srpskoj, na sve četiri strane sveta.
Šta je danas – tešimo se da ni u jednom sudskom postupku ne postoje isključivo ogoljene činjenice, već uvek i samo interpretacije; zato imaju istine u koje nije dobro verovati, kao što imaju istine u koje ne želimo da verujemo, bez obzira što nam je ona smisao života i uopšte ljudskog opstajanja. Uostalom, istorija je hiljadu puta potvrdila da istina i „istina” nikad ne čini toliko dobrog, koliko njeno izigravanje može da učini zla.
Dragan Džajić će na sudu dokazivati svoju nevinost i niko ko drži do časti i ljudskosti neće ometati sudski proces. Ako ga proglase krivim i osude, za mene će i dalje ostati fudbalska gromada i biti mi doveka drag čovek, koji je, kao i svi smrtnici, u trenucima slabosti poklekao pred silnim životnim izazovima i iskušenjima.

Šta ako bude drugačije...? Zato i ostaje velika dilema, čemu i zašto onolika pompa, slikanje i zlurado likovanje u činu njegovog hapšenja, nikada neću moći shvatiti i kad bih živeo tri života. Ako mu nismo mogli pomoći, zašto smo mu sa toliko cinizma odmagali?
Iz policijskih izveštaja javnost je saznala, sa mnogo pojedinosti, šta je sve bilo u slučaju transfera pojedinih igrača Crvene zvezde, ali to na sudu, i u sudskim procesima, ne znači da ovog časa znamo šta će biti.

Lakomislenost je, kažu, pojas za plivanje rekom života. Svako od nas zna iz svog trajanja da je život baš bajka, čovek se ne bi rodio plačući. Vrlina jednog društva, zašto ne reći i jednog naroda, gube se u različitim interesima, kao što se čovek izgubi u bespuću. Šta je učinjeno simbolu srpskog i uopšte jugoslovenskog fudbala Draganu Džajiću ne može se više izmeniti.

Ako ništa drugo, međutim, nije zaslužio brojne ružne reči i ružno prikazivanje pred javnošću pre nego što je dokazana njegova krivica.
Sinoć sam do duboko u noć u jednom od banjalučkih kafića sedeo sa olimpijskim šampionom, velikim bokserom, Antom Josipovićem, koji je Džajin obožavalac. Uz bolan uzdah, u trenutku mu se otelo:

–Žao mi je Džaje kao rođenog brata!
Gledali smo se ravno u oči i ćutali.
Nijedan živi stvor ne može razumeti ono što nije doživeo.
Po istoj logici možemo se odreći svega na ovom svetu samo ne ljudi.
Dragan Džajić, i posle svega, ostaje moj prijatelj. I prijatelj nebrojenim prijateljima širom kugle zemaljske.
Spomenik i kad srušiš ostaje spomenik…”
Bilo je to 7. februara 2008. godine, samo dva dana nakon sramnog hapšenja. 

Poslije će sve zašto su Džajića optužili pastu u hladnu vodu, a “nacionalnu bruku” prekinuo predsjednik Srbije Tomo Nikolić abolirajući Džajića od svih nepravednih optužbi, i tako stavio tačku na jednu ružnu stranicu istorije Srbije. 

Prije desetak dana bio sam na svadbenom slavlju porodica Ivanović i Džajić, veliki fudbalski as blistao je od sreće zbog svoje kćerke Dragane, u međuvremenu mu se udala i druga kćerka Sanja, rodila sina Luku, već poskočio dječak. Život zna i pravedno da zaokruži svoj put, Džajić je, uz sve to što je doživio kao radost u svojoj porodici, proglašen za počasnog predsjednika FK Crvena zvezda, uvršten je na listu najboljih fudbalera Evrope i svijeta u 20. vijeku, dobio je i brojna društvena i sportska priznanja, između ostalog i najveće priznanje fudbalske Republike Srpske Zlatnu povelju “Miljan Miljanić”… 

U praskozorje, sada hladne majske noći, opraštam se od drugara s kojima sam učestvovao u svadbenom slavlju: Momom, Čolom, Radanovićem i brojnim drugim dobrim ljudima, ispraćaju me Džaja i supruga Branka, kad sam krenuo put Banjaluke, došlo mi je da zaurlam: “ljudi, ima Boga!”, ili sam, možda, na nebu vidio zvijezdanim slovima ispisano – Spomenik je uvijek spomenik.