Zdravko Mamić

Pravilo života poteklo, inače, od najmnogoljudnije nacije na planeti – Kineza, da ništa nije večno izuzev promena, ne važi za “slučaj Zdravka Mamića” kada je reč o pravosuđu Hrvatske kontra pravosuđa Bosne i Hercegovine, u upornim zahtevima Hrvata da im se Mamić izruči.

Kao retko kad, BiH je ostala dosledna svojim zakonima i Zdravko Mamić neće biti izručen, to je epilog ove sudske rašomonijade, a možda i potvrda, bar filozofska, da konačnu pravdu izriče vreme i tad postavlja sve stvari na svoje mesto.

Vođena rezonom da razum čini čoveka, a da ga emotivni osećaj vodi, javnost, mahom, “navija” za Mamića. Tom društvu pripadam i sam, a evo i zašto…

Svojevremeno, u eri najveće hajke, ali baš hajke na popularnog “Maminja”, bio sam, uz posredovanje Dragana Džajića i Vladimira Bulatovića, njegov specijalni gost na stadionu u maksimirskoj šumi od jutra do sutra. Do tada nije davao pojedinačne intervju nikome. Žurnal je bio izuzetak. Celo vreme pričali o svemu i svačemu, pogotovo na temu – zašto je, i zbog čega proglašen, bezmalo, za naprijatelja broj jedan hrvatskog naroda!

I to zbog fudbala, makar ga zvali i nogomet, opet u vremenu kad su Dinamo, pogotovo reprezentacija, izrasli u moćan evropski klub, a “vatreni” postali deo svetske elite, zahvaljujući u najvećoj meri sposobnostima, umeću i fudbalsko-poslovnim potezima upravo Zdravka Mamića.

Ali!

Pobedio je “balkanizam”, koji nosi zlobu i zavist, uz patološku želju “neka komšiji crkne krava”, ma koliko se od toga Hrvati branili.

Neka visi Zdravko Mamić!

Tako je i stvoren mit o Mamiću kojeg bi svi, od Troglava do Đevđelije, voleli da vide u klubu kojem su poklonili navijačku strast, čak i posrnulom velikanu splitskom Hajduku, odakle su na njega i fizički nasrtali.

Ono što danas može da brine Zdravka Mamića dok dokon, makar okružen prijateljima, “troši dane” negde u Hercegovini, jeste životno saznanje da nema veće nepravde nego kad pravda nikad ne stigne!

Umni još kažu da čovek ne vredi mnogo, ali i da ništa ne vredi više od čoveka.

Sportki žurnal