Dok su Zvezdini fudbaleri u Beogradu trčali pobednički krug, a Partizanovci u dalekoj Norveškoj bili u buketu radosti, slušao sam svoju Banjaluku kako, opet, peva ovdašnju “odu radosti”, toliko snažno i upečatljivo da ti srce lupa u grudima.
Jesmo li, onda, svi u galaksiji pravde i hoće li sve nas, po zasluzi, i ogrejati Sunce, nisam siguran da zna i samo Sunce, a kamoli (ne)dokučiva pravda? Može li tu svetu misiju da obavi fudbal, zbog strasti i eksplozije emocija, pogotovo u velikim poduhvatima, gde ne važi nijedna sila, već jedino i isključivo umeće i čisto srce? 
Svakom čoveku treba i vreme i događaji da vidi ono što do tada danima, mesecima i godinama gleda!
I tako, vidim na televizijskom ekranu, u svečanoj loži kolosalnog “Rajka Mitića” bledog i znojem okupanog Dragana Džajića, kako zuri u nepreglednu masu iz koje kulja lava oduševljenja i transa, o čemu je u tom času razmišljao, valjda samo on zna?! Možda o bosonogom detinjstvu na Ubu kada je iz “Politike” oca Krstivoja isekao fotografiju Rajka Mitića i zalepio u školsku svesku, ili tinejdžerskim beogradskim danima kada je zaigrao sa Borom Kostićem i Vladicom Popovićem koji su od njega bili gotovo duplo stariji, onda vreme slave sa oreolom levog krila planete u Miljanovoj eri, potom direktorsko doba kada je sa Crvenom zvezdom postao prvak Evrope i sveta, i sve do ove noći sa mladićima koji su vršnjaci njegovih kćerki Sanje i Dragane. On i Zvezda u zagrljaju slavlja i trijumfa, ali prolazeći i kroz Scile i Haribde, ravno 57 godina, gotovo doživotna veza; bravo i hvala fudbalski maestro “Džaja nacionale”.
Onda Partizan!
Putuje fudbalskom Evropom, pobedio je sve svoje, i tuđe, ere i preskočio sve svoje, i tuđe, barijere. Traje uspešno i prokosno! Za samo dve istine, vezane za Partizan, da je njegov gol branio nedostižni Milutin Šoškić, zajedno sa Rusom Lavom Jašinom golman reprezentacije sveta na jedinoj odigranoj utakmici takve zvanične selekcije, brojne majstorije na golu, primer golmanske bravuroznosti i ljudske časnosti, a osvedočeni navijač bio preumni Duško Radović (“za sve se navija, Partizan se voli!”). Institucionalizovali su crno-bele, učinili ih besmrtnim, koliko i glumački bard Ljuba Tadić i veličanstveni “Džaja” svoje crveno-bele. 
U utorak i četvrtak uveče fudbal je osvetlio celu Srbiju i ko zna koliko onih koji ljube “majku otadžbinu”; hteo ili ne hteo, svestan je toga veliki svet, radosno ili pakosno, ali je video!
Zvezda i Partizan nisu prvi ni u Evropi ni u svetu, ali jesu najuzvišeniji; najuzvišeniji za sve one koji dušu i srce nikad nisu prodali, a fudbalsku igru časno usmerili, poštovanjem i dostojanstvom, afirmaciji celog jednog naroda na već odavno uzavreloj zemaljskoj kugli. Fudbalska magija ima tu moć, ako je nosi iskon, da se spoljnom izgledu daje savršena unutrašnja forma, upravo kako ovog časa izgledaju Zvezda i Partizan.
Oba kluba, i Zvezda i Partizan, trebaju svima nama, dušom gaze, a nogama seju! Niko nije kao oni, Partizan i Zvezda, koji se zajedno sa javnošću, odlično i čuju i razumeju.
Za utehu i nadu, uporedo, celi svet je lopta šarena već sto miliona godina.

Sportski žurnal