Prije tačno godinu dana sa životne scene otišao je nenadmašni bokserski šampion Marijan Beneš, peterostruki amaterski i profesionalni prvak Evrope, viceprvak svijeta, nezvanični šampion planete, jedini sportista iz Socijalističke Republike BiH koji je proglašen za najboljeg sportisti SFR Jugoslavije, osvajač brojnih trofeja na najvećim turnirima u Jugoslaviji, Evropi i svijetu, borac osebujnog stila i veliki čovjek kojem su se svi divili.

O Marijanu Benešu napisana je knjiga “Bio jednom jedan šampion” po kojoj će kasnije biti snimljen i istoimeni dokumentarni film istog naziva, autora novinara i pisca Tome Marića. Marijan Beneš nosilac je i najvećeg priznanja zaslužnog sportiste Republike Srpske. Povodom godišnjice smrti Marijana Beneša naš sajt objavljuje tekst Tome Marića kojeg smo emitovali na dan kada je Marijan Beneš umro pod naslovom “Niko kao ti šampione”.

Marijan Beneš i beskonačnost.

Ima šampionski put kojim idu odabrani i posebni, za njih ima i poseban put za odlazak.

Koliko sam noći, sa svojim drugarima: Petkom, Zebijem, Kokom, Surlom… proveo sa Sredojom Zekanovićem u bašti hotela “Palas”, u vremenu sedamdesetih godina prošlog veka, kada se rađala velika Slavija. Godine su to revolicionarnog duha, tek je minula “šezdeset i osma”, a nema nijedne ideologije koja nije bezobzirna prema svakoj opasnosti, gušeći svaku slobodoumnost. Filozofska misao cele jedne generacije “Če je živ” počela je da dotiče sve i jednu oblast života. U vazduhu nad Banjalukom osećalo se da se nešto krupno događa. Ona je tada širom otvorila vrata za svoju mladost, čekanja više nije bilo, ring je bio slobodan.

Boksersku revoluciju na ovim prostorima vodio je Marijan Beneš. Osetilo se da ona stvara čuda, menja ljude, pleni nove poklonike u svojoj veličini i etičkoj čistoći. Marijan stoji na prestolu. Bokseri su, svi do jednog, ljubimci grada: Zembo, Dervoz, Košpić, Zdravko i Zvonko Pala, Šindolić, Bisić, Batar… svi svi, ali Beneš je jedan!

Kad se danas prisetim tok vremena, sve mi izgleda još uzvišenije i bolje, “vidim” Beneša sa likom bezazlenog dečaka, lepog kao slika, pažljivog i uviđavnog kao vaspitačica u dečijem vrtiću, a na ringu sve ruši pred sobom. Zbog njega se hitalo na stadion Sportskih igara, zbog njega se, kasnije, putovalo ka Beogradu, Zagrebu, Puli, Smederevu, Zrenjaninu… na velike mečeve i velike revije. Slavija je pobeđivala, a Marijan izrastao u šampiona svih šampiona. Doći će potom evropske i brojne druge titule, biće Beneš i viceprvak sveta, izrašće u svojevrstan simbol sporta, rame uz rame sa zlatnim rukometašima Borca i postati dika Banjaluke.

Kakve su to godine bile, a kakve sportske misionare je imala Banjaluka, predvodnici jedan i jedini Marijan Beneš i zlatni olimpijci Rukometnog kluba Borac: Ako, Kara, Beli, Selke, Zlaja i Pop. Posle će im se pridružiti još jedan bokser Anton Josipović, kojem je Beneš bio i uzor i idol, kaže to juče, ozbiljno tužan, na televiziji, a suza mu iskri u oku.

Na žalost života, ili možda sreću, godine se nikada ne vraćaju, zato su svi ovi pominjani bili veliki i ponosni, poštovali sami sebe, zato su mogli da poštuju i celu kuglu zemaljsku.

Marijan Beneš!

Bio jednom jedan šampion – šta se promenilo od vremena Adama i Eve, do dana današnjeg, zaista šta? Svet se uzburkao do granice opšteg stradanja, a baš ovog dana Banjaluka jednog od svojih najvećih šampiona, a sigurno najdražeg, ispraća na onaj svet, s ogromnom zahvalnošću i istom takvom žalošću. Jugoslovena koji je to ostao do svog sudnjeg dana.

Dragi, prijatelju veliki deo života, žrtvovao si za boks i čast, izgubio si jedno oko, nisam siguran da li znaš kako plaču slepe oči – isto kao i one što vide, samo tužnije, ili smo svi mi žalosniji.

Amin i amen, ionako dođe na isto, moj šampione, niko nije bio kao ti!

Ima šampionski put kojim idu odabrani i posebni, ali nije za svakoga. Šta ti kažeš Marijane Benešu…