Svakog poslednjeg dana u septembru tuga i ponos se pomešaju, naviru sećanja, zatrepere slike, zaiskri suza u oku ljudske utehe i sve u znak i poštovanje prema čoveku koji je bio drugačiji. I bolji od nas, da mu ravnog nema.

Čuješ li nas, predsedniče Milane Jeliću?!

Ovo pitanje punih 12 godina postavljaju mnogi i toliko glasno da se do neba čuje. Možda i dalje!

A on jeste bio predsednik Republike Srpske, šesti po redu, uspešan privrednik, briljantan državnik, fudbalofil svetskih razmera. Bio je i suprug Milice, otac Petra smeđokosog mladića koji je rešetao protivničke mreže kao od šale i ocu Milanu srce punio toplinom. A kada je to srce izdalo velikog čoveka, gle okrutne sudbine – na Svetski dan srca, onda je svaki pogodak u karijeri i uspeh u životu obeležio poljupcima koje je slao na nebo. Svestan je mladi čovek da valjda gore stanuje i živi otac, suprug, privrednik, državnik, političar, predsednik, eminentni sportski radnik, dobrica, lučonoša koji je kroz život hodao kratko, ali uvek otvorenih očiju.

Kako je samo voleo ljude, a u svoje srce bi gurao svu decu sveta, a sportistima to srce na dlanu je nudio. Zato su ga svi voleli, doživljavali svojim, plakali kada je odlazio, a kasnije odlučili da ga zauvek sačuvaju u svojim sećanjima i uspomenama.

Zato i ne čudi što i danas Milorad Dodik, Petar Đokić, Nikola Špirić, Rajko Ubiparip, Tomo Marić, Dragan Džajić, Ilija Petković, Zvezdan Terzić, Žarko Zečević,  Dragan Pajić, Dragan Novaković, Mladen Krekić, Mišel Platini, Nenad Bjeković, Igor Radojičić, Dragiša Ćorsović, Slavko Basara... govore da je Milan Jelić bio jedan i jedini, neponovljiv.

Većina njih je i u dokumentarnom filmu „Predsednik“, rađenom u produkciji Radio – televizije Republike Srpske i uz svesrdnu podršku Biljane Ševa i Draška Milinovića, konstatovali da je Dr Milan Jelić bio predsednik, veličina, spomenik. On je spomenik dobrote, riznica blagosti i čestitosti, breg pregnuća, dobra i sreće, svega ljudskog i čestitog. Taj spomenik i kada srušite – ostaje spomenik.

Za sva vremena!

I dokumentarac, i Fond „Dr Milan Jelić“ i Memorijal u Modriči... , sve je u čast čoveka, ljudine, gorostasa dobrote, slike i prilike koja bi trebala da služi za primer i koja je svojim delima sve nas zadužila, pa i generacije koje stasavaju.

Filmom se govori o čoveku, stipendijama se stiče znanje neophodno za izgradnju društva i realizaciju ideja i vizija koje je Dr Milan Jelić imao, a Memorijalom u Modriči se okupljaju deca koju je on toliko voleo. Uzvraćaju mu ljubavlju i svojom igrom. Lopta im ima dušu, jer u nebo leti, pa simbolično nosi poruku u visine: dragi i neponovljivi Milane Jeliću, nisi zaboravljen!

Navršava se 12 godina bez velikana i ko zna koliko će još godina da prođe pa da shvatimo da on, zapravo, nikada i nije otišao od nas.

Jer, velikani ne umiru! Milan Jelić je besmrtan. A da nije, ko bi nas sokolio kada posustanemo? Usmeravao kada zatalasamo? Davao nam snagu kada duhom klonimo? Uveravao kada i sami sebi više ne verujemo? Hrabrio da smo jači od svih nevolja koje vrebaju. Otvarao nam vidike kada tama rije i kulja? Predlagao da budemo umereni u trenucima velike radosti? Ukazivao da je „sveto slovo“jedna od njegovih poslednjih poruka na „ovom svetu“, da je sloboda život, a čovek merilo svih vrednosti.

Iz svega navedenog, a mnogo više zbog onoga što je Milan Jelić postigao, uradio i pozlatio mnogima ostaje zadaća da se njegovi lik i delo poštuju, čuvaju od zaborava i zauvek sjaje. Zaista, ima ljudi o kojima se mnogo govori, a nikada neće moći sve reći. Koji kratko žive, a dugo traju. Baš takav je velikan iz Modriče.

Besmartan si, Milane Jeliću!