Partizan je na neverovatan, šokantan način ostao bez evropskog proleća. Biće jako teško oporaviti se brzo od ovakve večeri u Hagu, a mora se…

Fudbal je i večeras pokazao svu svoju okrutnost. Partizan u Hagu nije izgubio utakmicu protiv AZ Alkmara, odigrao je nerešeno na jednom izuzetno teškom evropskom gostovanju, a osećamo se kao da smo pretrpeli najteži mogući poraz. Posle onog remija protiv slovačke Artmedije (i na penale izgubljenog plasmana u Ligu šampiona) 2005. godine, ovo je sigurno najbolniji evropski remi u Partizanovoj istoriji. Sigurno, tu nažalost nikakve dileme nema. Teško je, mnogo je teško…

Da je Partizan večeras nadigran od jakog rivala, u bilo kom fudbalskom elementu – ni po jada. Umesto toga, imali smo situaciju u kojoj smo bili apsolutni gospodari i vladari situacije – najkasnije posle gola Sume za 0:2 tokom prvog poluvremena, pa sve do samog finiša meča. Šta više, trebalo je da damo i taj treći pogodak koji bi sigurno bio odlučujući, a imali smo sjajne šanse za to – Suma u prvom poluvremenu šutira preko gola iz izgledne situacije, a u drugom Suma pogađa stativu, Sadikov udarac golman na jedvite jade sprečava da uđe u gol, pa još jednom Sadik za malo neprecizno gađa. Kada ga već nismo dali, onda nas je i Bog malo pogledao kod one prečke Holanđana i nema crno-bele duše koja nije u tom trenutku pomislila „to bi bilo to, evo ni sreća ih neće, ne da im Bog da nas kazne za naše propuštene šanse“…

A šta tek reći za sam finiš? O tome je užasno teško pisati ako volite Partizan. Izvanredni sudija iz Poljske potpuno opravdano isključuje Boadua u 83. minutu i to je MORALO biti presudno, od tog trenutka je Partizan MORAO da „zaključa“ utakmicu, sve ostalo jednostavno NIJE SMELO da se desi. A desilo se…

Ne možemo na ovom mestu o načinu kako su primljeni golovi. Sve se vidi, sve je jasno kod oba gola. Da upiremo prstom u bilo koga – ne možemo. Ceo tim je večeras u Hagu do finiša utakmice stvarao jedan dominantan Partizan i ceo tim je kriv za „prosuto mleko“ u poslednjih 15-ak minuta igranja fudbala. Toliko smo minuta „izbrojali“ jer je Partizan, ovo je stvarno paradoks, počeo opasno da „štuca“ upravo od isključenja Boadua u 83. minutu (a igralo se potom punih 15 minuta)! Do tada je bukvalno sve funkcionisalo odlično, a jedini kritičan trenutak je bila ona prečka. Samo ona. I onda nakon što ostajemo „11 na 10“ mi upadamo u totalnu psihološku „rupu“, dozvoljavamo brojčano inferiornom domaćinu da on drži loptu, da on kruži oko našeg kaznenog prostora, da on posedom preti. Ne zaboravimo, između dva svoja pogotka, Holanđani su pogodili i jednu stativu…A sve je moralo biti suprotno od toga, mi brojčano nadmoćni smo morali da igru odaljimo od našeg gola, da posedom trošimo vreme i dodatno izmorimo ionako fizički, a posebno psihički potrošenog rivala. Mi to nismo uradili, umesto toga su krenuli da „zuje“ prodori i centaršutevi u naš kazneni prostor, na poklon Holanđana za 0:2 smo uzvratili poklonom za 1:2 i onda upali u još veću konfuziju, zlo se bukvalno naslućivalo i zlo je nažalost u nadoknadi vremena došlo po svoje….

Način kako je ova utakmica u Hagu završena je tragičan i bolan i veoma je teško taj finiš izolovati kako bi se napravio neki kompletan sud o Partizanovom učešću u Evropi ove sezone – o učešću koje će imati, nažalost, samo još jedan 90-minutni čin, 12. decembra protiv Astane u Beogradu. Pokušajmo:

Veoma dobra evropska sezona Partizana. Bilans od 4-1-1 u kvalifikacijama, sa kojim je izborena grupna faza, protiv veoma nezgodnih rivala iz Turske i Norveške. U grupi je dosadašnji bilans 1-2-2, osvojeno je 5 respektabilnih bodova i imamo priliku da za dve sedmice taj broj uvećamo na 8, na identičan broj bodova i dođemo do identičnog bilansa (2-2-2) sa kojim smo, naprimer, prezimili pre dve sezone, dok ove sezone to nećemo moći. Ovo su vrlo dobre cifre za jedan srpski klub u Evropi i ovaj večerašnji šok, iako ogroman, ne može i ne sme tu činjenicu da izbriše. A to što zbog ovog poslednje napisanog niko od nas ni danas a ni sutra sigurno neće skakati od sreće – to je već neka druga priča…

Tuguju večeras naši crno-beli, tugujemo i svi mi koji smo ovde sa njima, tuguju svi navijači Partizana širom sveta. Večeras je isuviše rano da naš opravdani ponos – kako na učinak tima večeras, tako i na učinjeno tokom cele ove sezone u Evropi – na bilo koji način potisne tugu. Večeras je pobednik onaj drugi tim koji rezultatski takođe nije pobedio (AZ Alkmar) i večeras je „pobedila“ crno-bela tuga. Moramo da čekamo da sutra svane novi dan, pa da krenemo da se oporavljamo. Nema nam druge.

partizan.rs