Petar Pero Perović

Petar Pero Perović, Crnogorac – srpskoga roda, tako je govorio o svom korenu, jedan je od pionira jugoslovenskog rukometa, istovremeno predvodnik generacije Borca koja je Banjaluci donela 1957. godine prvi trofej jugoslovenskog Kupa, a 1958. prvu titulu šampiona države, koje nema već blizu 30 godina; zajedno sa saigračima Vladimirom Jovićem, Jerolimom Karadžom, Božidarom Bobom Stanivukovićem i Bartolom Rodinom, bili su prvi Banjalučani koji su postali reprezentativci Jugoslavije.

Sportska legenda Jugoslavije i Banjaluke, i zaista posebna ličnost uopšte u javnom i rukometnom životu ovog dela Balkana: bio je prvi savezni kapiten iz BiH, utemeljio rukometnu školu Borca, bio kapiten Borca i reprezentacije Jugoslavije na sve i jednoj utakmici koje je odigrao i u Borcu i u reprezentaciji Jugoslavije, bio je trener u kojem je stasala ekipa Banjalučana i kasnije dostigla evropski tron…
Pre desetak godina otplovio je u svoje večno more; sećanje na njega čuva knjiga “Lopta za Peru Perovića”; on je pričao, ja zapisivao, ništa dodavao i ulepšavao, i tako je ostalo večno svedočanstvo:

“Rođen sam 17. avgusta 1929. godine u Banjaluci gde je stigla moja porodica prvo u Bosanski Aleksandrovac, a onda se preselili u Grad na Vrbasu. Moja loza Perovića naslanja se na Andriju Ivanova i Mariju, to su mi praded i prababa, Marija je rođena Njegoševa sestra, deda mi je Rako Andrijin, nosilac Obilićeve medalje sa Vučijeg dola, a baka Anđelija rođena Vukotić, iz poznate porodice serdara Janka Vukotića. Otac Vukašin – Bajo i majka Femija uzeli su se 1911. godine u Americi, gde su se oboje trbuhom za kruhom zaputili još 1902. godine. Kad je izbio Prvi svetski rat, otac i majka vratili su se u Crnu Goru. Kao dobrovoljac, otac je stupio u crnogorsku vojsku, do konačnog oslobođenja nije odlagao pušku; bio je plemenski kapetan, a pod Skadrom “bataljonski barjaktar”. Porodica je bila brojna, uz oca i majku: braća Andrija, Savo, Nikola, Miloš, Radovan, Dušan i ja, te sestre Jovanka i Danica...”

Pohvale se tek uzgred pomenu, one se i ne pišu, već pošteno i časno životom dokazuju – Petar Pero Perović uspeo je da odoli svim izazovima do svog sudnjeg dana. 

Priča o njegovom trajanju, pre svega sportskom, nečujno korak po korak, sišla je sa javne scene. Stigla je neka nova mladost! Ova će ostati upamćena što se merila drugim aršinima, gde je lopta, simbol naše planete i zatvorenog kruga čovečanstva, nudila veru da se Zemlja okreće ka Suncu; ta vera iz dana u dan bledi, sada važe druga pravila, bledi sećanje na njegove rukometne saborce iz reprezentacije Jugoslavije: Stevanovića, Markovića, Jančića, Anušića, Živkovića, Cvijetića… zatim Banjalučane: Klindića, Ćurčiju, Zarića, Rađevića, Kecmanovića, Pantića, Tomića, Jorgića, Zeljkovića, Bajića, Popovića, Banjca… 

Divio se Rajku Mitiću, Džesi Ovensu, Milci Novakoviću, Moši Marjanoviću… bio bi ponosan na koji način Crvena zvezda čuva uspomenu na velikog “Čika Rajka”, kao što bi s ushićenjem gledao i serijal “Montevideo, Bog te video”. Uz ljubav prema Borcu, svoje srce poklonio je i Crvenoj zvezdi, nije tu strast ni tajio, naprotiv!

Zahvaljujući rukometu naputovao se svetom i nagledao svega i svačega, raskoši i bogatstva, bede i neimaštine, ljudske čanosti i ljudskog licemerja, sam bivao slavljen i zlobno kuđen, ali uvek svoj, životno postojan, baš kao što je zborio, kako je i sam govorio, najbolji među Crnogorcima Petar Drugi Petrović Njegoš, čiji je potomak, po ženskoj liniji, i sam bio. 

Prohladnog jutra, dok ispisujem ove redove obuzela me misao: Šta bi Petar Pero Perović rekao sada na sva ova dešavanja u Crnoj Gori kada “njegova Zvezda” iz sigurnosnih razloga nije mogla da otputuje u Podgoricu na sportski megdan Budućnosti, zbog toga i kažnjena; a šta bi tek Petar Pero Perović rekao o Ostrogu i Svetom Vasiliju Ostroškom kojem se molio svake godine, o uzdrmanom bratstvu Srbije i Crne Gore, uoči četvrte (!?) badnje večeri, kada je Milo Đukanović potpisao sporni Zakon o slobodi veroispovesti, danas stupio na snagu, kojim se briše srpski koren iz crnogorskog nacionalnog stabla…?

Ili bi samo ćutao, drugi su progovorili, upro bi možda pogled u nebo baš kao svaki uspravan čovek koji ima snage da život gleda ravno u oči, što na uzavrelom i sluđenom Balkanu uspevaju samo retki.
I, tako! 

“Lopta za Peru Perovića” još živi, kažu da se kroz tri izdanja još čita, minulo je 20 godina, njen glavni junak svetli kao usamljeni svetionik, ne samo sportski!

Nema druge – piši da bi živeo… uvredu i poniženja zaboravljamo, i to tek onda kad nam ništa drugo ne preostaje.