Nijedno doba, pa ni ovo kada hoda koronavirus, nije prekasno za učenje o svom iskonu: šta smo, ko smo i kakvi smo…?
Upozorava nas na tu večnu lekciju života prošlost koliko i sadašnjost; na muci se poznaju junaci, budi ono što jesi, ne čini drugima što ne bi voleo da se tebi čini, nedao ti Bog da se osiliš… 
I tako, budemo jednaki, a preobrazimo se u jednakije!
Neće proći, jer nema života bez solidarnosti, ljubavi i pravde!
Malo je onih koje sam u svom životnom trajanju, a pogotovo u novinarskom veku susreo, da su ih slava i novac učinili boljim i časnim; ima ih, znamo i ko su, ali onih drugih stotinu puta više, pogotovo znamo njih!
Ovi drugi će se pamtiti najmanje po dobru, ma šta napravili u svojim karijerama, i niko im ne može biti kriv već oni sami sebi. Ne mislim pri tome samo na mlade sportiste milionere koji su se našli na udaru javnosti zbog neodgovornosti i slavoljubivosti; ima ih u svim oblastima stvaralaštva i “stvaralaštva”, kao da od njih počinje i s njima završava čovečanstvo. U istoj meri me ohrabrio i osokolio tekst u Žurnalu u kojem veliki Dragan Džajić, sa životnim iskustvom za celi roman, u kućnom ambijentu na biciklu za rekreaciju, govori kako je ova borba sa nemani epidemije u kojoj svi moramo biti kao jedan, izuzetaka nema! Rado bih potpisao i sve misli i ocene Milorada Vučelića, predsednika Partizana, kao svoje jer nose univerzalne ljudske poruke. 
Bez milosrđa i milosti život nema smisla: delom to dokazuje i plejada mladih ljudi: Dejana Stankovića, Siniše Mihajlovića, Novaka Đokovića, Ivane Španović, Milenka Zorića, Nemanje Majdova, Mihajla Čepkala, Saše Čađo, Bojana Ljubišića, Slobodana Bobe Starčevića sa porodicom… koji šire optimizam o jedinstvu cele nacije u borbi sa nemani, a to jedinstvo uzdižu na pijadestal patriotizma. Ubrzo sazrevajući u belom svetu shvatili su da vreme nikad ne umire i s njim se, kakvo god bilo, valja nositi.  
Urazumi se čoveče, ova planeta je kuća svih nas, bez obzira na rasu, veroispovest, imanje i nemanje… 
Otuda i naravoučenije bi bilo da nam mladost, svakom ponaosob, bilo i biće, stiže u nevreme, zato je treba obuzdavati razumom, a ne podsticati bahatošću i osinošću. Nije baš lak posao, ali je jedini i od Boga blagosloven.
Nijedna emocija čoveka ne može se meriti sa ljubavi prema ljudima, sve će proći, proći će i ova tragična neman virusa, ostaće ljudi, a pamtiće se isključivo po časnosti, čestitosti i čovekoljublju.