Ivana Damnjanović se javila iz Sjedinjenih Američkih Država

Možeš da pređeš cijeli krug oko planete, da preletiš hiljade i hiljade kilometara, ali ovakvu gošću, nije baš tako lako pronaći, a radi se o Ivani Damnjanović.

Znate koliko su rijetki slučajevi kada nekoga pozoveš sa drugog kontinenta da ti bude gost, i da ispriča svoja iskustva što se tiče fudbala u toj zemlji.

Pokušao sam da nešto više saznam o njoj i uspio sam. Komunicirali smo kao da se znamo 100 godina a ne 10 dana. Izraz njenog lica mi je rekao da je ona srećna što se neko nje sjetio i što je dobila poziv da gostuje u nekom intervju sa Balkana.

A imala je itekako interesantnih stvari da mi ispriča, bilo je i smijanja, ali i nekih stvari koje ni mi u Evropi vjerovatno ne znamo.

Ističe da se u Americi osjeća fenomenalno

Na početku razgovora pitali smo bivšu igračicu Laska iz Lazarevca i Crvene zvezde, Ivanu Damnjanović kako se osjeća i kako provodi sve ove dane kod kuće?

- Ovdje gdje sam ja nije toliko strašna situacija, ja živim u Kazansu, to je prema Oklahomi. Nije baš to toliko kao što se prikazuje kod nas. Sve u svemu zatvoreni smo ovdje tri mjeseca, dozvoljeno nam je naravno da izađemo napolje, ništa  ne radi, škole ne rade, a treninzi se održavaju preko interneta. Nadam se da će ubrzo da se polako sve otvara, a trenutno se polako nešto i otvara, pa može da se putuje na neki način. Još je to u toj nekoj prvoj fazi i ne planiraju da se to malo ubrza, jer još ne znam šta će desiti. Planirala sam otići u Srbiju, ali ne može se izaći iz države. Njujork je primjer zatvoren do kraja godine, dok Čikago je zatvoren do kraja mjeseca. Ovdje gdje sam ja mi nismo imali policijski sat, ali nam je savjetovano bilo da ne izlazimo i tako, priča nam Ivana.

Kaže da joj na neki način nije bilo dosadno u vrijeme karantina

- Ja i dalje imam časove, a te časove sam naravno radila preko interneta, završavam master studije, pa sam morala da radim. Treninge imam preko interneta i tu sam počela da učim četvrti jezik takođe, a to je italijnski. U ovom kraju gdje sam ja ljudi poštuju proceduru, nose maske i rukavice i ovdje je sasvim mirno mjesto. Ovdje se nije na neki način ni osjećalo da se nešto dešava. Kolorado koji je do nas, on je bio katastrofa što se tiče korone virusa, baš su bili pogođeni. Takođe i u istočnom dijelu u bili pogođeni, Njujork je na neki način postao bukvalno grad duhova.

Kako si ti uspjela da održavaš formu?

- Ja živim jako blizu stadiona gdje igramo i treniramo, pa sam laptop nosila sa sobom i trenirala po programu. Sreća pa nas ima troje koji smo iz Srbije, jedan igra odbojku, jedan tenis i ja, a oni krenu sa mnom i radimo na neki način zajedno. Ja moram da priznam da sam u Srbiji jako mrzila da trčim, a sada kada izađem samo trčim i to je taj neki Američki mentalitet koji sam ja usvojila kada sam došla ovdje. Ja to nisam vjerovala jer ja sam Zvezdino dijete. Prva stvar koja mi je rečena kada sam došla ovdje, trebalo je da istrčim dva kilometra za deset minuta, što ja iskreno u Srbiji nisam mogla. Onda to nadolazi polako i uhvatila sam naviku. Sve zavisi naravno od sezone do pripremnog perioda, ovdje je od avgusta do decembra sezona, a od januara do maja pripremni dio. Drugačija su takođe i pravila ovdje u odnosu na Evropu. Ako se završi utakmica 0:0, ulazi se u produžetke i ako ekipa neka postigne pogodak u produžetcima, automatski je kraj utakmice i taj tim pobjeđuje, kaže Ivana, pa nastavlja:

- Kada smo osvojili nacionalni šampionat ovdje ja to nisam znala, igrale smo polufinale i nisam znala šta znači igrati taj šampionat. Ja sam igrala utakmicu i bilo je 0:0 nakon 90. minuta i mislila sam da idu penali. Sudija je došao i rekao ko bira strane, a ja sam ono stala i gledala šta ko bira strane ono ne razumijem, tako da trebalo mi je neko vrijeme da se priviknem na takve neke stvari da kažem.

Trenerica je u Otavi Univerziti

Kako u toj zemlji se gleda ženski fudbal?

- U profesionalnoj ligi bude jako bude navijača, što se tiče skola, škola za koju sam ja igrala, na svakoj utakmici je bilo prisutno baš dosta gledalaca, ali to su naravno i studenti koji gledaju utakmicu. Ja baš sada živim bližu škole koja je najjača u cijeloj Americi. Lijepo je naravno za vidjeti na utakmici bude oko deset hiljada ljudi. Ljudi ulažu i naravno ima medija koji prate ženski fudbal. Ovdje se stvarno dosta ulaže i meni je drago, jer ovdje ima i naše djece koji igraju u nekim klubovima. Gledala sam Jutu protiv Orlanda u najvišem rangu takmičenja za žene u ovoj državi, tako da nekada često odem i pogledam takve utakmice, koje su stvarno odlične. Ja sam osjetila takvu neku utakmicu, jer sam igrala protiv Hjustona, što je fantastičan osjećaj. Ja nisam mogla da vjerujem da jedna takva ekipa može da trči toliko, tako da mi je to ono bilo stvarno nezamislivo, ali sigurno jedno divno iskustvo za mene.

Koje su neke osnovne karakteristike na koje si morala da se privikneš kada si došla u Ameriku?

- Da treniram u šest ujutro, dva popodne i u sedam navečer. Na ishranu sam morala da se priviknem, da su ljudi non stop oko tebe i paze šta jedeš. Nisam vjerovala da je to stvarno tako ozbiljno, a onda sam shvatila da je ova hrana ovdje drugačija nego kod nas, jer ovdje je dosta brža. Normalno kada dođeš ovdje sve hoćeš da probaš. Morala sam da se naviknem da igram tri utakmice u pet dana, što ja to nikad nisam radila iskreno. Ako je trening u šest, ti moraš u pola četiri da budeš budan. Moraš da doručkuješ, da odeš na stadion gdje treniramo, izađeš na teren pola sata prije treninga. Ovo sve naravno se dešava samo na pripremnom dijelu. Zavisi protiv koga igramo i tako, ali treninzi znaju da budu po dva sata, a nekada i više.

Kako se slažeš sa igračicama i ljudima u klubu?

- Svakog ti moraš da prihvatiš, jer sa tim djevojkama provodiš 24 sata, tako da to je ono da kažem jedno od pravila, jer to i moraš da postuješ. Ja sam prve godine imala priliku da igram sa igračicom koja je srpskog porekla ali je šveđanka, i ona mi je pomogla mnogo i još jedna drugarica, a takođe bile su mi to da mi pomognu kad god je trebalo. Meni se jednom bio kofer izgubio, i one su bukvalno u roku od dva dana i donijeli mi taj kofer, jer mi je tu su mi bile sve stvari. Tako da velika je razlika, jer da kažem što si stariji moraš da budeš primjer mlađim igračicama. Trebalo mi je malo vremena da naučim neke stvari, ali nisam nikada imala problema, evo šest godina sam u Americi. Kod nas je pravilo da ne možeš da budeš trener i igrač u istom timu, tako da sam ja ušla u trenerski tim, ali i treniram sa svojim timom, a i igram prijateljske utakmice. Treniram i sa muškim timom, a trener je bivši reprezentativac Škotske, Rajan Paul i dobio je ponudu da vodi klub ovdje gdje sam ja.

Kako je neki taj tvoj put išao prema državi Americi?

- Počela sam neki način da istražujem, Ana Popov je igrala za jedan tim ovdje u Americi i kada je ona došla, bukvalno ja na neki način nisam htijela da ostanem u Srbiji, pa sam željela nešto drugo da probam. Ona mi je bila na neki način uzor. S obzirom da u mojoj porodici svi imaju neke više škole, pa na neki način nisam ja željela da budem da nemam to još nešto. Tako sam pristala da dođem ovdje i bukvalno preko noći je sklopljen dogovor kako ću ići i gdje. Ja iskreno poslije prve godine moram da kažem da sam htijela da odustanem, jer mi je bilo sve drugačije, iako ja nisam živjela sa roditeljima, jako mi je nedostajalo sve tamo u Srbiji. Ali u međuvremenu bila je ta djevojka iz Švedske koja je našeg porijekla, ona me ubijedila da ostanem ovdje i eto sada sam tu.

Trenutno završava master studije

Možemo li očekivati Ivanu Damnjanović u narednom periodu u Evropu?

- To mi je bio jedan od planova da ostanem ovdje, međutim ne znam kako se to desilo, ali jedan od trenera koji su me trenirali u Lindsiju, pitali su me zašto da ne nastavim u Evropi. Onda smo kontaktirali mog menadžera koji mi je pomogao da dođem ovdje, čisto da čujemo šta on misli. On je došao na ideju, jer do decembra imam te i studije i on mi je rekao ako želiš ja ću napraviti sve da ti nastaviš igrati u Evropi. Tako da postoji šansa da se vratim, ali sve zavisi od situacije. Postoji proces sa nekim klubovima, ali ću imati vremena da odlučim do avgusta.

Možeš li nam ispričati priču oko guvernera?

- Kada smo osvojili nacionalni šampionat, pošto je moja škola u Kentakiju, išli smo na priznanje i ovdje kada osvojiš dobiješ trofej i dijamantski prsten, gdje je tvoje ime ugravirano i koje godine si osvojio. Bio je uživo prenos na nacionalnoj i oni su nas sada pitali odakle smo. Ja sam rekla iz Srbije, a meni je prišao guverner i pitao Jugoslavija, zatim ja nisam znala šta da kažem u tom trenutku, a iza mene je bila igračica koja je našeg porijekla i rekla mi je da klimnem glavom da ne govorim ništa. On se zatim vratio i pitao me, a kako su ti roditelji tamo, kako rat tamo? Ja mislim da je to bio najveći momenat da ja nisam znala šta da kažem, jer to je bio prenos na nacionalnoj televiziji, a sa druge strane guverner Kentakija ne zna da Jugoslavija ne postoji. Mene je iskreno bilo sramota, jer guverner je Kentakija ne zna da Jugoslavija ne postoji, a kada smo išli autobusom, trener me pitao jel sve okej, a ja sam svima ispričala šta se desilo. Svi su počeli da se smiju, znači to je bio šou da kažem.

Pratiš li naše ženske lige na Balkanu i šta njemu nedostaje?

- Pa gledala sam prošle godine Spartak sa Ferencvarošem, gledam utakmice od Zvezde pošto oni imaju uživo preos utakmica. Trudim se da pratim, ali nemam neke kanale, pa ne mogu baš toliko, ali obično gledam na internetu ono što izbace klubovi. Ja često volim da gledam kada igraju Spartak i Zvezde. Našem ženskom fudbalu nedostaje da se malo više piše o tome i da se ulaže u tome. Po našem kvalitetu ja vjerujem da naš fudbal ne zaostaje za nekim državama. Ja bi više voljela kada bi mediji malo popratili i malo više pažnje dali tome. Mi imamo jako kvalitetne igračice, koje igraju u jako dobrim klubovima.

Za kraj imaš li neku preporuku za još brži razvoj našeg ženskog fudbala?

- Ako možete da kažete da neko malo više ulaže u nas. Ono što sam ja naučila, da nije sve u novcu. Sam taj izlazak na teren je tebi dovoljan da te ispuni i da se osjećaš onako kako ti želiš. Nadam se da će ljudi malo više ulagati u to, ako hoćeš da u tome uspiješ, onda postoji naravno način. Ne može da se živi od ljubavi, ali mislim da postoji način da se naš ženski fudbal podigne. Mi imamo velika imena i sada trenutno, pomalo je žalosno, jer Milica Mijatović je napravila takav uspjeh da svi treba da pričaju o tome. Iskreno se nadam da će se u narednim godinama promjeniti situacija i vjerujem da dosta djevojčica želi da igra fudbal.