Dušan Savić

 BANJA LUKA – Legendarnom fudbaleru Crvene zvezde, Dušanu Saviću, mnogo toga lepog ostvarilo se u mesecu maju. Igrao je finale Kupa UEF-a, debitovao za reprezentaciju, radovao se najvećem uspehu voljenog kluba. Međutim, ostalo je nekoliko želja koje se nisu ostvarile, a da jesu – moglo bi se reći da je imao bajkovitu karijeru.

Prvog dana proleća, te 1972.najlepše godišnje doba stiglo je svim simpatizerima Crvene zvezde, jer iz Uba u srpsku prestonicu peselio se tada 17-godišnjak koji će postati Zvezdina magija fudbalske igre, demonstrator fudbalske čarolije kakvu je u  evropskim merilima imao malo ko. Dušan Savić – slika i prilika Crvene zvezde koju je zavoleo za sva vremena, dozvolio da mu ona postane druga kuća. A on, Dušan Savić, priznaje da je i danas Zvezda sjaj koji ništa ne može pomutiti.

„Valjda od rođenja mog brata Dragana i mene Crvena zvezda je najlepši sjaj. Otac mi je počeo da uliva ljubav prema fudbalu i Crvenoj zvezdi. Ta ljubav je svakim danom sve više rasla. Isto tako, naš komšija je bio legendarni Dragan Džajić. Njegovim odlaskom u Zvezdu ta ljubav je dosegla neslućene visine. Tako će biti dok ja budem živ“, započeo je svoju priču Dušan Savić.

U crveno – belom dresu odigrao je 410 utakmica postigavši 266 golova, a u zvaničnim susretima pogađao je protivničku mrežu 149 puta, po čemu je treći strelac najtrofejnijeg jugoslovenskog i srpskog kluba. Dva puta se radovao tituli, jedan put i Kupu, a jednu titulu je preskočio, bio je u JNA. Mnogo priznanja, zaista. On ne krije da mu to godi.

„Da, bio sam dva puta najbolji strelac Jugoslavije. Velika zemlja. I jaka liga u njoj. Na to čovek mora da bude ponosan. Ostvario sam sve svoje dečačke snove. Obukao sam dres Crvene zvezde, bio jedan od njenih stubova iz te generacije, postigao više od 400 golova, osvajao titule, radovao se u Kupu Jugoslavije, igrao zajedno sa svojim uzorom Draganom Džajićem, igrao sa njim i u dresu Jugoslavije, igrao u Kupu pobednika kupova, izbacili Real iz Madrida, igrao u finalu Kupa UEF-a, pogađao mrežu Partizana, Dinama, Hajduka, velikih evropskih kolektiva. Mnogo razloga za sreću i zadovoljstvo“, prelistava Savić po svojim sećanjima.

Načeo je značajnu temu: bio je 1975.i četiri godine kasnije prvi strelac saveznog šampionata Jugoslavije. Nije to bilo nimalo lako u onda toliko jakoj konkurenciji.

„Raspucan je bio Slobodan Santrač, pa Safet Sušić, pa moj klupski kolega Zoran Filipović, pa niz drugih izuzetnih golgetera kao što je Nenad Bjeković u Partizanu, Boro Đorđević i Slaviša Žungul u Hajduku, Vahid Halilhodžić u Veležu, Srećko Cerin u zagrebačkom Dinamu, pa Hajdukov Zlatko Vujović i tako dalje. Nije bilo lako doći do reprezentativnog dresa ili poneti titulu ’kralja strelaca’. Sve to ostvariti i biti devet godina standardan u Zvezdi je povod za ponos. Nisam tada bio svestan svih tih vrednosti, mada sam u svemu uživao. Puni stadioni, česta putovanja, brojne velike pobede... Sada kada komuniciram sa ljudima, sa poznatim ličnostima, govore kako je vredi živeti za jedan izlazak na punu ’Marakanu’ protiv Partizana ili Reala. Tada postanete svesni dimenzije svoje karijere i generacije kojoj sam pripadao“, nastavlja Dušan Savić.

Tako je malo nedostajalo, pa da Crvena zvezda one majske noći 1979.na stadionu „Rajna“ postane pobednik Kupa Evropske fudbalske federacije. Nije se dalo, a mnogi misle da Italijan Alberto Mikeloti jedini zna zašto je dosudio penal za Nemce? Šteta, za onaj tim velike Crvene zvezde. Ali, uspela je 1991., postala je klupski prvak Evrope i sveta. Teško će ko sa ovih naših prostora to ikada ponoviti.

„Sumnjam da će taj uspeh iko ikada ostvariti, mislim na klubove sa prostora bivše Jugoslavije. Nova forma i format takmičenja. Povremeno neko načini uzlet, kao Crvena zvezda ili Dinamo malo ranije. Što se tiče meča protiv Borusije, da Mikeloti je svirao nepostojeći penal i direktno pomogao Nemcima. Nekoliko dana pred finale promenjen je sudija jer Mikeloti odlazi u penziju te vrste, pa da mu izađu u susret. Bio je veliko ime sudijskog zanata u Evropi i mnogo je pomogao Borusiji. Mi smo potrošili niz lepih šansi. Nije nam se dalo, a pre finala smo svaku priliku realizovali. U finalu smo imali sjajne prilike Slavoljuba Muslina, Neđe Milosavljevića, Miloša Šestića... Sjajna generacija i šteta što nismo osvojili to takmičenje. No, Zvezda je postala prvak Evrope i sveta kasnije. Srce je puno zbog tog uspeha. I sam Džaja kaže da je finale Kupa UEF-a iz 1979.godine bio ogroman uspeh. Ipak, kasnije se ostvario san svih generacija. Stigao je iz Barija najlepši trofej i najvažniji uspeh koji nam niko oduzeti ne može. Kasnije smo u Tokiju bili prvaci sveta u klupskom pogledu. Ima li išta lepše“, zapitao se Savić.

Imao je lepu i međunarodnu karijeru, igrao je u Španiji i u Francuskoj, a sa 19 godina zaigrao je za reprezentaciju Jugoslavije, postigao je gol u pobedi protiv Holandije. Poslednji, 12.meč, odigrao je sa 27 godina. Postigao je gol u porazu od Norveške. Nepojmljivo da je samo 12 puta oblačio dres državnog tima, a slovio je u to vreme za jednog od najboljih fudbalera nekadašnje zemlje.

Dušan Savić

„Debitovao sam za Jugoslaviju dan pre svog 20.rođendana. Jugoslavija je imala mnoštvo vrhunskih fudbalera. Menjali su se selektori, sa njima i stil igre. Mnogo se menjalo u filozofiji fudbalske igre, a, primera radi, kod Miljana Miljanića nastupalo se bez klasičnog centarfora. Tada je Ivan Šurjak igrao ’lažnog’ špica i tako dalje. Vidite, često nije bilo mesta za Santrača, Halilhodžića... I kada dođete na red, dođe do pada forme. Ostaje žal što nisam na SP 1982.godine bio u Španiji, ali sam čitavu godinu ranije bio vojnik i nije bilo realno da se nađem na planetarnoj smotri fudbala. Moglo je bolje, ali nisam nezadovoljan“, govori Dušan Savić.

Njegov sin Vujadin bio je u Zvezdi, bio je njen kapiten, a supruga je poznata tv - novinarka Marina Rajević – Savić. On je bio u rukovodstvu Radio – televizije Srbije. Porodično, ima se razumevanja za medije i potrebe novinara za razgovorom, emisijom.  Uz Dragana Džajića jedan od najpopularnijih ljudi rođenih u Ubu. Moglo bi se reći da su Savići velika, srećna, ostvarena porodica. Ipak, uvek se pojavi neka neostvarena želja. Tako je i kod legendarnog Dušana Savića.

„Nisam nezadovoljan, naprotiv. Ipak, žao mi je što Vujadin nije osvojio Kup Srbije za 2019.godinu. Poraženi su od Partizana sa 1:0. Žao mi je što u Londonu protiv Arsenala ono je bila prečka, a ne gol. Žao mi je što ja nisam osvojio Kup UEF-a. Dakle, postoje ta tri fudbalska žala“, završio je svoj razgovor uvek iskreni fudbalski velikan.

Du -le  Sa – vić, Du - le  Sa -vić, skandirali su najvatreniji navijači Crvene zvezde pre 40 i nešto godina. Imali su i kome, Dušanu Saviću!

Tom velemajstoru fudbalske igre...

Dušan i Vujadin Savić