Milorad Dodik i Tomo Marić

Pobuna misli uvek vodi ka pobedi razuma; zbog toga sport i politika najčešće predstavljaju ljudsko postojanje. Politika, po dijalektici pomalo prikriva, a sport, vođen životom, do kraja razotkriva. Ustvari, samo postojanje svugde i svagde rođeno je iz dubokog emocionalnog doživljaja kao nacionalna identifikacija.

Svojevremeno, upravo u “Žurnalu” tadašnji predsednik Republike Srpske Milorad Dodik govorio je, nakon državno-pravnih transformacija SFRJ u SRJ, SiCG i na kraju Srbiju, kojim putem će da ide Republika Srpska, vođen istinom da otadžbinu niko ne voli što je velika ili mala, već zato što je njegova: 
 

-Mi Srbi uvek ćemo navijati za Srbiju, ili još preciznije za onu reprezentaciju kojoj je glavni grad Beograd, ili daj Bože, glavni grad bude Banjaluka, tada ćemo navijati za dve reprezentacije!

Sve to još direktnije Dodik je istakao na prestižnoj manifestaciji “Dan fudbala Republike Srpske” 30. januara 2018. godine, a te njegove reči preneo i svetski uticajna i čuvena novina “Njujork tajms”: 

-Voleo bih, ustvari moram nešto da kažem što verovatno svi očekuju od mene, da Republika Srpska ima svoju reprezentaciju i da učestvuje u međunarodnim takmičenjima u svim sportovima. Verujem, da je BiH normalna zemlja to bi bilo normalno, pošto nije normalno onda je i ovo nenormalno. U svakom slučaju mislim da vreme koje dolazi daće za pravo da taj zahtev i tu želju svih vas   fudbalskih radnika i funkcionera i drugih sportskih radnika jednog dana i ostvarimo. I ne bi to trebalo da bude na štetu bilo koga, nekih drugih, to je pitanje naše organizacije, naše ljubavi i našeg htenja. I zato ću ohrabriti sve vas koji radite u sportu u savezima, ministarstvima… da ne propustimo priliku. Ona će se sigurno ukazati da to jednog dana imamo. Živi i zdravi bili, pa videli.

Godine 2005, opet u Banjaluci, tadašnji predsednik Republike Srpske Dragan Čavić, na promociji knjige “Miljan, ljudi i vrijeme” uručujući Orden Njagoša drugog reda velikom treneru Miljanu Miljaniću, osvedočenom prijatelju Srpske, rekao je:

-Ovo je noć fudbala koja će se pamtiti, a na njoj se najočiglednije vidi da su patriotizam i vera dva najviša duhovna bogatstva, čak kad ih nismo ni svesni, ali i tada im hitamo u zagrljaj. To sport, u ovom slučaju fudbal, čini i posebnim i izuzetnim. Zato velikom stručnjaku i čoveku sveta Miljanu Miljaniću Republika Srpska ovaj Orden uručuje i iz srca i iz duše.

Milan Jelić, Nebojša Švraka, Miljan Miljanić, Tomo Marić i Dragan Čavić

Ili, predsednik Republike Srpske Milan Jelić koji je nasledio Dragana Čavića, kao prvi predsedavajući zajedničkog Predsedništva Fudbalskog saveza BiH 2002. godine, dolazeći na prvu sednicu ovog organa fudbalske organizacije, obratio se svim prisutnima rečima:

-Merhaba ljudi, hvaljen Isus pučanstvo i pomaže Bog braćo Srbi, svi mi ovde u zajedništvu tražićemo najbolje rešenje za fudbal BiH, ali s pravom čuvati i svoju autentičnost, nijednim jedinim potezom niko nikog ne sme da ugrozi, onda smo mi ispunili svoju misiju i celokupan naš rad imaće smisla i biće prosperitetan.

Kao vrhunac u traganju za pravim sportskim rešenjima u “Dejtonskoj zemlji” došao je novi Zakon o sportu Republike Srpske kada je, formalno pravno, utemeljio pravo sportista Republike Srpske za izbor reprezentacije za koju će da nastupaju, a dosadašnja praksa je pokazala da je to uvek, ili gotovo uvek, reprezentacija Republike Srbije. Pomenuto pravo nastalo je iz Specijalnih i paralelnih veza Republike Srpske i Srbije, ali i iz iskona pripadanja jednom narodu. Hrvati su, bez zakona, to pravo obilato koristili od prvog dana, “kockasti” dres za njih je bio svetinja. 

Srpska je prva na Balkana donela Zakon o sportu gde su naznačena i predložena rešenja za društvo-privatno partnerstvo, zatim mogućnost za transformaciju sportskih kolektiva u sportsko-privredna društva, posebno mesto dobila je i zaštita prava dece sportista, ne samo vezane za stručnost, nego i provera svih trenera koji s njima rade, da li su osuđivani za seksualne delikte ili delikte nasilja u porodici, a zbog toga ministrica Sonja Davidović postala sportska tema broj jedan i ličnost dana u Republici Srpskoj i regionu.

Odjek pobedničke tišine uvek je imao eho u burnom vremenu.

Politika vođena životnim pravilima i istorijskim nasleđem otvara vrata nacionalne identifikacije kao jedini put celog naroda, a sport i otadžbina uvek su bili više od igre, pogotovo u ovakvoj BiH (ne)postojećoj državi, bezglasne himne i zastave koja ništa ne simbolizuje, a umesto kompromisa i dogovora svako gleda svoja posla u korist tuđe štete, najčešće na račun Srba.

Sportski žurnal

Vinko Marinović i Sonja Davidović