Celi život živimo za samo jedan film.

Svoj!

Živimo ili, sada, ne samo zbog koronavirusa, izokrenut život, koji ne mimoilazi ni sport, a u kojem se nevernici zaklinju Bogu, bezbožnici veličaju dušu, a sportski događaji manje-više predstavljaju “šarenu lažu” na kojima sa zvučnika dopire vrela graja i navijačko skandiranje, a video snimci “navodnih navijača” pokrivaju prostrane tribine? Kad taj i takav, takođe izvrnut ambijent, utihne čujemo viku i dozivanje igrača i trenera, isto kao kad se moji vršnjaci, mahom sedamdesetogodišnjaci, okupe na rekreativnoj utakmici na “školskom igralištu”, nadomak Vrbasa, i svi bi “glumili” Mesija, Ronalda, Kejna, Milera, Levandovskog… ili se prisećali prohujale mladosti pominjući Džaju, Šekija, Petka, Šoleta, Galeta… Srce hoće, ali noge opominju!
Šta je, onda, taj i takav sport, bez obzira igrala se završnica evropskih fudbalskih takmičenja, ili doigravanje za šampionski prsten u NBA ligi, najmoćnijeg košarkaškog klupskog takmičenja planete; ustvari: šta je sport postao, a šta ostao u vreme borbe protiv pandemije koronavirusa i ko zna kakvih još pandemija!?

Postao je original falsifikata, u pokušaju, da dočara sport kao emotivni doživljaj mase, što će reći kolektiviteta, klupske pripadnosti i navijačke strasti, a ostao je, ono što smo već znali ali nam nikad nije javno rečeno, preunosan globalni biznis, posredstvom transfera, prihoda od TV prava, kladionica, reklama, sportske opreme… i to veoma malog broja ljudi od kojih mnogi, siguran sam, ne zna ni koliko igrača čini fudbalsku, a koliko košarkašku ekipu.
Onamo, amo!

Nije li sve ovo generalna proba tamo nekih planera da sport može funkcionisati, u službi svetskog biznisa, bez gledalaca na stadionima, sportskim dvoranama ili bilo kakvim arenama!? Nema danas kuće bez televizora i televizora, pa platforme, ove ili one, svakojakih mobilnih telefona, zemaljska kugla je na dlanu; ko voli nek’ izvoli!

Putujući svetom nagledao sam se svega i svačega: nisam se baš uverio da autentični Parižani “umiru” za Pari Sen Žermenom, ili u Mančesteru za Sitijem, u Londonu za Arsenalom, za kojeg navija, kažu, kraljevska porodica, a i kako bi kad je u poslednje vreme bilo takvih situacija da za “tobdžije” nije igrao nijedan jedini Englez, da ne govorimo neko rođen, rastao i odrastao u Londonu…

Kao što nisam baš siguran ni da će ovo moje razmišljanje, naivog Balkanca, naići na veliki odjek, pogotovo poistovećivanje, drugi je sve u kojem mi živimo!

Oni drugi putevi, velikog svetskog biznisa, nisu lako dokučivi, naročito kada imaju dimenziju neskrivenih pljačkaških pohoda, susrećemo ih na svakom koraku, koga tada interesuje izvorni dribling, panterski let golmana ili košarkaški šut “iz ugla”, odnosno sa poludistance, i to “bez kosti”, kao što su to nekad činili Džaja, Šeki, Petko, Šole, Praja, Kića, Sale… ili rukometne bravure Rađenovića, Vujovića, Isakovića, naspram snagatorima današnjice.

Zapravo koga danas uopšte interesuje ljudska duša u sveopštem bezdušnom vremenu? Na udaru su oni koji su prožeti Hrišćanskom kulturom i Svetosavskom istorijom, a uz to im se i stalno spočitava, zna se od koga, da se opčinjeni pravoslavljem i “otrovnim ruskim uticajem”; smeta im i genijalnost Novaka Đokovića, ili skrivaju koren Nikole Tesle, šta je u takvoj priči ovaj vapaj, da je sve lopta šarena već sto miliona godina i da nikad neće moći živeti bez ljudi.

Surova bezobzirnost i ista takva osionost često zna da bude ulica u dva smera u kojoj se sve vraća i sve plaća, a ima nešto i do Boga.

Sportski žurnal