Reprezentacija Jugoslavije u Montevideu

Dođe tako: Mihailo Andrejević “Andrejka” stao je, zbog fudbala, pred ogledalo svoje istine: da li treba da živiš i za druge, ako hoćeš da živiš i za sebe?
U životno-fudbalskoj ispovesti, napisano je pre ravno 50 godina, pripremio ju je Stojan Protić, a predgovor napisao Miroslav Radojčić, legendarni Mihailo Andrejević “Andrejka” pokušao je, većina kaže apsolutno i uspeo, da objasni fudbalsku fenomenologiju, te mesto i ulogu u toj planetarnoj misiji fudbalskog čoveka, stručnjaka, pedagoga, navijača i svih onih koji pripadaju toj čaroliji.
Pre svega! 
Fudbal je viteštvo u prelepoj igri, istovremeno i misionarska čarolija, još u Montevideu, u razgovoru sa prvim predsednikom FIFA Žilom Rimeom, a gledajući menadžere i ljude iz poslovnog sveta, naslutio da će to nadmetanje s loptom i čarolija koju ona nosi sobom postati biznis neslućenih razmera, ali da se ne sme izmestiti iz realnih odnosa na planeti koju čine i bogati i siromašni.
Međutim, uvek je naglašavao da fudbal nikad ne sme prestati da bude igra niti da se ugasi čarolija koju fudbal nosi, jer pripada stotinama i stotinama miliona ljudi, igra je cele planete. 
Sve drugo u “Andrejkinom” životopisu danas je istorija i legenda, uz “mali milion” zanimljivosti koje daju novu dimenziju i fudbalu i životu. 
“Andrejkina” priča teče, a ko je ono rekao – imam pero, putovaću i ja!
Kud plovi ovaj brod, a brodu nikad ne sudi na kopnu: osvijila voda sa svih strana, plavetnilo dole, plavetnilo gore, gde je Urugvaj i kad ćemo ugledati Montevideo, sam Bog te video!
Dakle!
Golman Milovan Jakšić, gurman i sladokusac, putujući brodom od Marselja do Montovidea, menjajući dan za noć, i obrnuto, udebljao se gotovo 20 kilograma, onako krupa izgledao je kao orijaš. Posle povremenih razgibavanja i trčanja na palubi “Floride” snažni “Jakša” je odlazio u svoju kabinu i nastavljao da vežba. Dnevno je znao da uradi na stotine čučnjeva, trbušnjaka, sklekova… i tako novu telesnu masu pretvarao u mišiće. Bio je elastičan kao i svi “sokolaši”; otuda, kasnije, sve one bravure u Montevideu pogotovo na nezaboravnom meču protiv Brazilu kojeg je reprezentacija Kraljevine Jugoslavije (čitaj Srbije, jer su Hrvati bojkotovali reprezentaciju!) doveo do trećeg mesta na svetu.
Mnogo, mnogo godina kasnije “Andrejkinu” priču o “Jakši” nastavio mi je Miljan Miljanić:
-Jakšić je bio grafički radnik, mnogo je čitao knjige, bio je ljubimac Miloša Crnjanskog, takođe velikog fudbalofila, na taj način se obrazovao i bio “pametnica”. Blagoje Moša Marjanović i Aleksandar Tirke Tirnanić bili su mitovi, ali Jakšić je bio najomiljeniji u toj reprezentaciji. 
Eh!

Da li je “veliki svet” znao da je u Montevideu igrala, pod imenom Jugoslavija, ustvari reprezentacija Srbije, ostala je enigma ili nije; američki radio-komentator saznao je od jednog našeg emigranta iz kojih klubova su reprezentativci i da je u ekipi samo Ivica Bek Hrvat, kojeg su pokupili u Marselju, pa je, navodno, tokom meča sa Brazilom, nekoliko puta uzviknuo: 
“Bravo Jakšiću, Srbine!”, obaveštavajući slušaoce od kojih igrača i iz kojih klubova i koje nacionalnosti je sastavljen ovaj čudesan tim fudbalskih majstora. 
Onda!
Na kraju Drugog svetskog rata u lomljavi ideala i ambicija, stigli su novi heroji, rođeni novi junaci, “revolucija teče” - pobednici gaze i sve grabe, gubitnici su ništarija. Andrejević nije bio njihov ljubimac, šta više smatrali su ga monarhistom, on to nije ni krio, ali im je trebao i kao vrhunski stručnjak u medicini i kao veliki autoritit u FIFA čiji je bio član od osnivanja ove organizacije. 
Milutina Ivkovića “Milutinca” su, opet, proglasili za narodnog heroja, Jakšića su zbog bliskosti sa Crnjanskim ignorisali, Tirnanić je bio mlad, trebao im je, nisu ga hvalili, ali ni kudili, stradao je Blagoje Moša Marjanović. Bio je ljubimac mladog kralja Petra, a pogotovo njegovog oca Aleksandra. Imao je sve osobine i vrhunskog trenera. Tiho je emigrirao u Italiju, vodio slavni Torino. Rano je oboleo. Godine 1960. reprezentacija nove Jugoslavije igrala je na olimpijskim igrama u Rimu. U polufinalu u Napulju, pred 60.000 gledalaca, pobedila je Italiju iz “šešira”, i to iz “Andrejkinog” šešira iz kojeg je, pred brojnim svedocima izvučena ceduljica na kojoj je pisalo – Jugoslavija. 
U iščekivanju velikog finala protiv Danske “plavi” su imali dva dana odmora, svi na okupu: reprezentativci Šoškić, Vidinić, Galić, Sombolac, Knez, Maravić… članovi stručnog štaba Tirnanić i Lovrić, jedino nije bilo uvek pedantnog, disciplinovanog i odgovornog Andrejevića, vođe reprezentacije. Kao da je u zemlju propao! Tešili su se da obilazi rimske bolnice, što je inače i činio na svim putovanjima. 
Odjednom!

Andrejević se pojavio nekoliko časova pre finalnog meča sa Dancima, Jugoslavija je odigrala sjajno utakmicu, pobedila 3:1 i jedini put u svom trajanju osvojila zlato. 
Velimir Sombolac, zlatni olimpijac iz Rima, potekao iz banjalučkog Borca, igrao u čuvenim Partizanovim bebama, ispričao mi je:
-Nama je bilo čudno što pred veliko finale nigde nije bilo “Čika Andrejke”. Mi smo njega obožavali, osećali se sigurno kad je u blizini, nakon povratka u Beograd od više “važnih ljudi”, čak generala, saznao sam da je tada “Andrejka” otputovao u Torino da poseti Mošu koji je bio teško bolestan. Govorilo se da su pričali gotovo kroz suze. To je znao celi Beograd, ali je o tome se nije govorilo. Setio sam se tada i svoje majke koju sam često, kad iznenada dođem kući, viđao kako sedi kraj prozora, zagledana ko zna gde. Ništa mi nije govorila, ali sam bio siguran da je ona senka na njenom licu urezana zbog stradanja mog oca kojeg su ustaše 1941. godine pri ulasku u Banjaluku negde odvele i više se nikad nije vratio, niti smo saznali kako je završio. Tu senku na licu, čini mi se, vidio sam i na licu “Andrejke” kada smo slavili pobedu protiv Danac, a on bio smrtno ozbiljan.
Eto šta je naš život: međe i šančevi, ideologije i stradanje, s kojima živimo, čak kad smo samo fudbalski zaljubljenici; na sreću, nisu to granice i u kojima umiremo.
Mihailo Andrejević “Andrejka” umro je 1989. godine, u 91. letu, ne dočekavši krvavi raspad SFRJ. Samo mu je još to trebalo!
Serijal “Montevideo, Bog te video”, kao i briljantni glumac Vojin Ćetković, sa ekipom sjajnih kolega, pre svih, Milošem Bikovićem, Petrom Strugarom, Andrijom Kuzmanovićem, Viktorom Savićem, Nebojšom Ilićem… na čelu sa Draganom Bjelogrlićem učinio je “Andrejku” i sve pominjane mladiće iz Montevidea besmrtnim, s pravom, oni i njihovi životi su to zaslužili.
Kraj, nema više, iako fudbalska čarolija nestaje i ne prestaje; istina, danas modifikovana elektronikom, ali čarolija ne bledi.

Mihailo Andrejević

Ni reč o susretu s Mošom

U svojim memoarima Mihailo Andrejević “Andrejka” nijednom jedinom rečju nije pomenuo da li se onda u Italiji susreo sa Mošom Marjanovićem. Štaviše, poglavlje kada je Jugoslavija u rimu 1960. godine osvojila zlatnu medalju, dobilo je najmanji prostor, kao da je tek uzgred pomenuto, a to je najveći uspeh fudbala SFRJ.

Pričao o ljudima

Mihailo Andrejević “Andrejka” nikad nigde i ni sa kim nije govorio o događajima koji su njega ugrožavali i pravili mu probleme u životu. U svojim memoarima on piše, koliko o sebi, još više o ljudima s kojima se susretao i sarađivao, najčešće gotovo redovno govoreći o njima sve najbolje, što opet svedoči o njegovoj ljudskoj veličini, a svega i svačega preturio je preko glave.

Sportski žurnal