Dragan Škrba, sudija Avramović i Mitar Lukić

MODRIČA – Osamdesetih godina prošlog veka Mitar Lukić bio je jedan od ponajboljih fudbalera tuzlanske Slobode. Kao takav, više puta je kucao na vrata Crvene zvezde, ali njen dres nikada nije obukao. Njegov sin Jovo Lukić danas pruža sjajne partije u Borcu iz Banja Luke. U porodici Lukić fudbal je omiljena tema duži niz godina.

Sloboda je reč izuzetne vrednosti, a u primeru Mitra Lukića ona znači neki vid egzistencije i potpune afirmacije. Jedan od najboljih fudbalera nekadašnjeg jugoslovenskog prvoligaša iz Tuzle je Mitar Lukić. Pamte ga mnogi, borio se, izgarao, asistirao, tresao protivničke mreže i najčešće bio najbolji protiv najvećih.

Kao fudbaler sredine terena karijeru je započeo u Bratstvu iz Gračanice. Mnogo toga se može pronaći u sećanjima na to doba.

„U to vreme bile su pionirske i juniorske selekcije, igrali smo turnire po školama. Zapazio me legenda Bratstva Nesib Ramaš i poručio da se što pre javim u klub. Tada je prvu ekipu vodio Ćamil Huskanović i za seniore Bratstva debitovao sam sa 16 godina u meču protiv Tekstilca iz Dervente“, započeo je svoju priču Lukić.

Iz Gračanice je otišao u Zvornik, igrao u Drini, onda je služio vojni rok u Novom Sadu, pa sledi povratak kući. Međutim, umesto u Bratstvo otišao je u tuzlansku Slobodu.

„Kao svršeni gimnazijalac otišao sam u Slobodu na probu. Odradio sam pripreme i nakon dvadesetak dana trebalo je da potpišem ugovor, ali u Tuzli su stalno nešto otezali. Mlad i nestašan, vratio sam se u Gračanicu, a sutradan sam otišao u Drinu. Onda sam se vratio u Bratstvo i uzeli smo prvo mesto ispred Bratstva iz Bosanske Otoke u Republičkoj ligi BiH. Svake godine su iz Slobode dolazili po mene, a ja sam u Gračanici imao zaposlenje, oženio se i tako. Probudila se želja da zaigram u najvećem takmičenju Jugoslavije. Prihvatim poziv i debitujem protiv svoje Crvene zvezde. Postigao sam gol, a Sloboda je pobedila Beograđane prvi put nakon deset godina. Debi iz snova“, priseća se Lukić.

Kažu da je svakodnevno putovao na relaciji Gračanica – Tuzla. Tada ništa teško bilo nije. Nove generacije i zlato kude, ništa da nauče od prethodnika

„Da, putovao sam svakodnevno i to je bilo vreme velike nestašice goriva. Negde  kod Lukavca ostanem bez benzina i zakasnim na trening. Tada je Slobodu vodio Đorđe Gerum, jedan od najboljih trenera Jugoslavije u to vreme. Kada on izađe iz svlačionice na trening, više niko nije mogao uključiti se u trening. Ja sam došao, rekao mu zašto sam zakasnio. Pokazao je kolika mi je kazna i dao u zadatak da se spremim za trening. Svi su bili u čudu, kako je moguće nastaviti trening, a kasnio sam na početak. Prvih deset kola bili smo bez poraza, a Mirko Mihić i ja najbolji strelci. Bio sam tada i ispred Darka Pančeva. Kada je bila plata, ništa mi nije umanjeno, pa sam otišao kod trenera Geruma da mu objasnim da je zaboravio kazniti me. Rekao mi je da on sve to pamti, ali da mi je zbog mojih partija sve oprošteno“, nastavlja Mitar Lukić.

On je u „gradu soli“ igrao svojski i pre odlaska u Trabzonspor nanizao je 91 zvaničnu utakmicu , postigavši 22 pogotka. Kapitenska traka često se znala naći oko njegove ruke. Sloboda je igrala lepo, dopadljivo. Čak je pobedila Crvenu zvezdu sa 3:0, nekoliko dana nakon što su crveno – beli postali klupski prvaci sveta. Nakon jednogodišnjeg boravka u Turskoj, ponovo se obreo u Slobodi, opet lep učinak da je i Dragan Džajić , tako se govorilo, hteo da ga pozove u Zvezdu, iako je imao 32.godine, a zna se da u Zvezdu posle 26 leta skoro niko došao nije, bar ne u ono vreme.

„Zvezda je bila veliki izazov, ali i ostali članovi ’velike četvorke’. Znatno ranije trebao sam postati Zvezdin igrač, ali uprave klubova nisu se dogovorile oko visine obeštećenja. Onda, pre odlaska u Tursku, zamolio sam Dragana DŽajića da mi pomogne oko odlaska u inostranstvo, bili smo već prijatelji, a on apsolutni autoritet jugoslovenskog i evropskog fudbala. Savetovao mi je da se strpim nekoliko dana. Međutim, stigla je ponuda Trabzona i otišao sam. Kada sam došao na zimsku pauzu jedan prijatelj mi je objasnio da je ’DŽaja’ tražio da dođem u Zvezdu. Naime, Dejan Savićević došao je u Zvezdu, jedan broj generala bili su ljuti što nije izabrao Partizan, pa su mu smestili da služi vojsku. Ja sam trebao umesto Savićevića da odigram tih godinu dana u Zvezdi, ali ja sam otišao u Tursku“, pojašnjava Lukić.

To što je zaradio od fudbala skoro da je izgorelo u vihoru rata. Sa porodicom je izbegao iz Gračanice u rodni Skipovac na Trebavi, pa onda u Srbiju. Šabačka Mačva pružila mu je obe ruke. I tamo je sve zadivio.

„I tada sam razgovarao u Beogradu sa Draganom DŽajićem, trebao sam da potpišem za Voždovac, tadašnju Zvezdinu filijalu. Trebao sam sačekati dva ili tri dana. U štampi sam pročitao da je trener Mačve Aca Miličić koji je bio i trener Slobode, otišao sam u Šabac i dok sam u hotelu čekao predsednika Mačve dogovor je već postignut. Igrali smo kvalifikacije za ulazak u najjače jugoslovensko takmičenje. Rival nam je bio Spartak, mene je zbog prekršaja na sredini terena Dragiša Komadinić isključio, svi su se našli u čudu. I štoper Živanović dobio je kartone, pobedili smo sa 1:0, a u revanšu u Subotici bili smo oslabljeni i izgubili smo 2:0. Bilo je lepo u Šapcu“, nastavlja on.

Teško je poverovati da za Mitra Lukića nije bilo mesta u reprezentaciji Jugoslavije!

„Tada se vodilo računa o tzv.nacionalnom ključu. Prednost su imali fudbaleri iz Zvezde, Partizana, Hajduka i Dinama. Bila je jaka konkurencija. Goran Miljanović zaslužio je više poziva, pa Cvijan Milošević“, govori Lukić.

Golman Mirza Hadžić, pa Dragoljub Kostić, Goran Miljanović, Mirko Mihić, braća Zoran, Vitomir i Cvijan Milošević, Ekrem Ibrić…, kakva imena, jaka Sloboda , da su u Tuzli Zvezda, Partizan, Hajduk, Dinamo ostajali praznih šaka. Neka prijateljstva ne bi trebala nestati!

Mitar Lukić na početku karijere

„Stalno sam u kontaktu sa Ekremom Ibrićem, bio je sekretar Slobode. Čuo sam se sa Cvijanom Miloševićem, a viđao sam se sa Mirzom Hadžićem, sa DŽevadom Šećerbegovićem, Fuadom Mulahasanovićem. Svi mi imamo svoje obaveze, životna iskušenja i izazove, ali uvek me obraduje kada vidim nekog od tih ljudi“, priznaje Mitar Lukić.

Posvetio se trenerskom pozivu. Modriči je doneo trofej pobednika Kupa BiH. Crvenu zemlju je uveo u Prvu ligu Republike Srpske. Uspeh je imao i u Tekstilcu iz Dervente, Slogi Doboj. Danas je u Borcu iz Šamca. Trenerski hleb je , mnogi tvrde, sa 7 kora?!

„Težak i stresan posao. U početku, nisam se ovim pozivom mislio baviti. Kada sam sa porodicom došao u Modriču, dobio sam ponudu od pokojnog Milana Jelića da radim u Modriči. Osvojen je Kup BiH, a onda je odlični trener Slaviša Božičić preuzeo ekipu i uz tri pojačanja prošetali su se kroz Premijer ligu BiH. Kada je Božičić otišao ja sam vodio Modriču i igrali smo evropske utakmice“, priseća se Lukić.

Do juče je bilo Jovo Lukić, sin Mitra Lukića. Sada bi moglo biti Mitar Lukić, tata Jove Lukića, super dobrog prvotimca banjalučkog Borca. Ima pravog pravcatog naslednika, a govori se da bi mogao i u Trabzonspor gde je igrao on. Jovo je kao kadet praćen od Partizana i Crvene zvezde. Lukić junior, kako sada stvari stoje, mogao bi daleko dogurati.

„Jovo je prve fudbalske korake načinio u Modriči. Nastavio je u kadetima Zvijezde iz Gradačca. Onda je došao u dobojsku Slogu i bio najbolji strelac 2.lige. Otišao je u Krupu, pa u Zvijezdu iz Gradačca, pa se vratio u Krupu i bio prvi strelac Prve lige RS. Dogovorili su klubovi, prešao je u Borac, pruža u Premijer ligi BiH odlične partije. Igra i za mladu selekciju BiH, nastupao je i protiv Belgije, pokazao se da može igrati u jakoj konkurenciji. Sada ima niz ponuda, ali pitaju se klubovi. Jovo je izrastao u pravog asa i neka ga zdravlje posluži, daleko će dogurati“, ponosan je Mitar Lukić.

Nenad Lukić iz TSC je sin  Mitrovog brata od strica. Raniji kapiten Zvezde Marko Petković po majci je vezan za Lukiće. A manje je poznato da u porodici Panić, odakle je majka Mitra Lukića, u trebavskom selu Gornja Zelinja, postoji mladić koji danas igra za mlađe snage Juventusa. Fudbal je igra koju ova porodica svojski konzumira.

„Nenad Lukić i Marko Petković su iz Šuljma i Radinaca. Nenad je bio u Partizanu, a Marko u Zvezdi. Danas su oba u TSC. Što se tiče brata od ujaka, njegov sin Borna Panić jedan je od najboljih kadeta ili juniora Juventusa i stasom i potezima na terenu dosta liči na mog sina Jovu. Svima im želim uspeh“, zaključio je Mitar Lukić.

Lukići do najpopularnijeg sporta drže, a on im vrati svaki put makar grumenčić zaslužene slave. Dabome, Mitar Lukić je svoju fudbalsku karijeru okončao pre 25 godina, ali nije zaboravljen.

Dok je igrao, baš je trajao…