Čime se to meri “bosanski patriotizam” i na koji način? Koji je to instrument, kakve su to merne jedinice i ko je uopšte kompetentan u zemlji “koja nastaje tamo gde prestaje logika” da odredi patriotske vrednosti u “državi dva entiteta i tri naroda”?

“Vidite, ja ne zaboravljam odakle dolazim, BiH je moja zemlja. Tu sam za vreme rada doživeo i vrlo teške momente. Ipak, sve ono što se dešava tu je nespojivo sa mojom ličnošću. Kada bih jednog dana došao, platu ne bih ni tražio, to mi uopšte nije bitno. Predsednik Saveza nam je sada iz Banjaluke, baš da vidimo hoće li reprezentacija sada igrati u tom gradu ili, recimo, u Mostaru. I iz Mostara ljudi sede u istom tom Savezu.”

Ove reči Vahida Halilhodžića odjekuju ”patriotski”, ali to samo tako izgleda, prividno. Mudraci kažu nije važno šta je rečeno, već ko je to rekao!

Nesporno sjajni centarfor iz jugoslovenskog vremena svaki put kada se bira selektor, ili se u FS BiH odvijaju “istorijski procesi”, rečima punim animoziteta prema svemu i svakome “sipa kvalifikacije” bez valjane argumentacije.

Gospodine Halilhodžiću, kada je to baš tako jednostavno, i s Vašeg stanovišta izgleda realno, zašto Vi ne dođete na kormilo Zmajeva i dovedete reprezentaciju u Banjaluku, ili, možda još lakše, u svoj rodni Mostar, na stadion gde ste doživeli fudbalsku i igračku afirmaciju, gde Vas ljudi i bivši sugrađani vole?!

Kada je to Vahid Halilhodžić, od ujedinjenja fudbala u “Dejtonskoj zemlji” 23. maja 2002. godine, ponudio svoju pomoć fudbalu BiH? Svaki put je bio “razočaran i uvređen” s dozom određenog besa i stalnih kritika, konstantno pominjući nekakvu politiku. Gde je on u FS BiH video politiku, u kome i na koji način? Jasno je da su stanovišta ljudi koji danas žive u BiH i onih koji mudruju pokrivajući se “bosanskim patriotizmom” iz dijaspore dijametralno suprotna.

Da li je to taj “patriotizam” koje prezentuje i Elvedin Begić, predsednik FS BiH u tehničkom mandatu i počasni predsednik “krovnog” Saveza? Čim zagusti, treba da se preuzme odgovornost, Begić zbriše daleko od javnosti i Saveza. Nije to samo slučaj u izboru Bugarina Ivajla Peteva za selektora Zmajeva već je Begić bežao i kada je Zrinjski osvajao titule u poslednjim kolima iz penala! Čak je prenosio i predsednička ovlašćenja na potpredsednika iz Bijeljine Milorada Sofrenića.

Komplikovanoj zemlji kao što je BiH najmanje su potrebni “savetnici i mudraci” odnosno “kukavice i lažni autoriteti”, trebaju im ljudi od akcije i smelosti poput Vice Zeljkovića. Još nije došao na glavnu funkciju u zajedničkom Savezu, a preuzeo je rizik i sam sebe pozvao na odgovornost izborom Peteva za selektora, kontra orkestrirane i dobro organizovane hajke iz Sarajeva. Od smrti doktora Milana Jelića Fudbalski savez BiH nije imao čoveka takvih karakteristika, a u tom razdoblju od evo, skoro pa 14 godina, “krovni” Savez reorganizovan mimo “Dejtonskog sporazuma” i Ustava BiH, spao je na niske grane zbog ljudi bez autoriteta. Izgleda da je ta reorganizacja 2011. godine, tek posle deset godina vladavine Dine Begića, označena kao neprijateljski potez samo zato što Republika Srpska na proleće postavlja predsednika FS BiH.

Ako je to taj dobitni “patriotizam” koji nude i prezentuju Vahid Halilhodžić i Elvedin Begić onda nije nikakvo čudo što su Savez i reprezentacija BiH dotakli dno!