Slobodan Krčmarević

BANJA LUKA – Svoje najblistavije trenutke Slobodan Krčmarević doživeo je u dresu Partizana. Sa Beograđanima je osvojio Kup Jugoslavije, a duboke fudbalske tragove ostavio je igrajući u Grčkoj i na Kipru. Posvetio se trenerskom pozivu i često ističe da ne može bez fudbala.

Postao je Partizanov, praktično, iz drugog pokušaja. Onda kada je Crvena zvezda oberučke htela da ga vidi na crveno – beloj strani Topčiderskog brda. Pa da takav dragulj koji je isejavao najlepši sjaj završi u redovima navećeg i ljutog rivala. Partizanovo rukovodstvo došlo je sebi i Slobodan Krčmarević ispunio je svoju dečačku želju – postao je fudbalar Partizana.

„Fudbal je moja velika ljubav, strast, a i posao. Kada sam završio karijeru posvetio sam se trenerskom pozivu. Ipak, sada sam bez angažmana. Pandemija je sve poremetila. Imao sam skoro završeno sve , ali viša sila, nisam uspeo završiti papirologiju. Istina je da sam ljubav prema fudbalu preneo na porodicu. Sin Nikola je u OFK Bačkoj i verujem da će uskoro ostvariti inostrani angažman koji je na vidiku. Inače, oba sina su mi u sportu“, započeo je svoju priču Krčmarević.

Proveo je godinu dana u Partizanu, pa je usledilo kaljenje u Boru, AIK-u, OFK Beogradu. U 72 meča za tim sa stare Karaburme postigao je čak 33 gola. Tada 26-godišnji „romantičar“ bio je zanimljiv Crvenoj zvezdi. Partizan se trznuo iz polusna i svoje dete vratio kući, pa je u Humskoj proveo dve lepe godine, ubeležio 54 nastupa u crno – belom dresu sa brojem 11, postigavši 20 golova. Munjevito je delovao po levoj strani, stigao da se raduje uspehu u Kupu tada još velike i zajedničke zemlje , Jugoslavije. Kada prebire po sećanjima na to vreme, šta tamo pronalazi?

„Za mene je Dragan Džajić najveća živa fudbalska legenda ex-yu prostora. On je želeo da me iz OFK Beograda dovede u Crvenu zvezdu. Tada je rukovodstvo Partizana uvidelo da sam blizu protivničkog tabora i vratili su me u svoje redove. Voleo sam Partizan, a da sam otišao u Zvezdu igrao bih u generaciji koja je u Bariju dokazala da je najveći tim u istoriji srpskog i jugoslovenskog fudbala. Raduje me da se danas veliko poštovanje poklanja Draganu Džajiću, da ga svrstavaju među najbolja leva krila sveta. Zaslužio je“, govori Slobodan Krčmarević.

Igrao je za Paok i Panionios, te još jedan broj klubova iz Grčke i sa Kipra. Sa 36 godina rekao je zbogom igranju. Kaže da je zadovoljan ostvarenim.

„Apsolutno sam zadovoljan. Nakon Partizana najomiljeniji klub je Paok. I oni su crno-beli. Još je i Juventus moja ljubav velika. Treba doživeti atmosferu na stadionu Paoka. Tamo je igrao Lukić, pa golman Živković je sada, bio je dete kada sam ga trenirao. Mislim da sam svima tamo ostao u najlepšem sećanju“, govori Krčma.

Čast svim rivalima, ali Večiti derbi je posebna priča. Kakvo iskustvo iz tih okršaja nosi Slobodan Krčmarević?

„Ne kaže se džaba da ko nije igrao večiti derbi kao da nije igrao fudbal. Jesam nostalgičar. Srbin sam, svoj narod volim, ali sve druge poštujem. Jugoslavija je bila divna zemlja, a sport u njoj na vrhuncu moći. Svi smo tim cepkanjem izgubili mnogo. Lige su sada slabe, a klubovi u Evropi igraju epizodne uloge. Kubertenovo da je važno učestvovati sada je u modi. Nekada smo imali zapaženu ulogu. A derbi? Igrao sam ih desetak. Zvezda domaćin pred 100 hiljada ljudi, mi domaćini pred 55 hiljada. Milina jedna. Sve je ostalo u prošlosti, a bilo je prelepo“, sa uzdahom govori Krčmarević.

Bio je selektor U 19 i mlade reprezentacije Srbije, pa Kazahstana. Vodio je mlađe selekcije Partizana, nekoliko klubova iz više zemalja. Trenerski hleb nije dovoljno cenjen, a naši prostori su, opšte je mišljenje, deficitarni sa kvalitetnim fudbalskim stručnjacima.

„Baš smo deficitarni sa dobrim trenerima. Ljudima se izdaju licence ko zna na koji način. Meni je predavač bio Tomislav Ivić, jedan od najvećih u Evropi. Rekao mi je da budem asisten dobrom treneru i da od njega upijam znanje, ili da krenem od najmlađih selekcija i da tako sazrevam. Uzeo sam drugu preporuku i vodio sam mlađe selekcije Partizana. U košarci je stanje bilo bolje, drugačije. U fudbalu tako nije. Za mene je najbolji trener Partizana bio Ivica Osim. Naši klubovi moraju da imaju kvalitetne fudbalske škole. Bez njih nema uspeha“, podvlači Krčmarević.

Često se, dok nije zavladala pandemija korona virusa, moglo videti loše izdanje onih koji sebe smatraju navijačima najvećih srpskih klubova. Koliko još da čekamo, pa da bude kao nekada: fudbaleri, rukovodstva dva tima, Grobari i Delije da se ponašaju kao jedna velika i složna porodica?

„Dugo! Daj Bože da to ikada dočekamo. Pripadao sam vremenu gde nije bilo huliganstva. Mi smo svojim navijačima kupovali karte za prevoz do Splita, Zagreba, Skoplja... Sada je sve nešto lošije. Moraju se lideri naših zemalja odlučnije pozabaviti tim pošastima, doneti zakon koji će istrebiti sve ono što nema veze sa sportom. Evropski primeri govore da navijači najljućih rivala sede gotovo zajedno, a kod nas nedostaje sportskog duha i etike. Mora biti više zajedništva. Igrao sam za Partizan, ali volim i Crvenu zvezdu“, dodaje on.

Mnogo poznatih asova čini njegovu generaciju. „Juga“ je bila velika fudbalska sila, iznedrila je brojne vrhunske fudbalere, rodila su se silna prijateljstva koja ništa ne može ugroziti.

„Peđa Mijatović je stigao da bude i sportski direktor Reala. Goran Bogdanović bio je dugo čelnik Smedereva. Slaviša Jokanović ostvario je zavidnu karijeru. Iz Zvezde vidim pojedince. Viđao sam Darka Pančeva. Siniša Mihajlović otišao je i najdalje. Raduje me kada čujem za sve njih da su dobro i da su uspešni“, istakao je na kraju..

Slobodan Krčmarević jedan je od onih koji je bio „romatičar“, pa mogao u Zvezdu ili Partizan. On je poslušao srce svoje i nije pogrešio. Sa „romantikom“ u igri izgradio je sjajnu karijeru, a gospodstven na klupi više klubova i selekcija opet je potvrdio klasu.

„Krčma“ je bio i ostao biser koji obasjava fudbalski svet. Često se šapuće, pa i glasno govori da će biti trener Partizana i to svaki put kada crno-beli trebaju trenera.

A Slobodan Krčmarević ćuti, ne nudi se, ali i ne beži od tog izazova, odgovornosti i ukazanog poverenja. Srce mu je svo crno – belo!

Ono se uvek slušalo ...