Istorija je i svedok vremena: Igokea je već postala njen deo, ne samo sportski i ne samo košarkaški. Fenomenologija narastanja školske ekipe iz Mesne zajednice Aleksandrovac iz srca Lijevče polja do kluba koji oduševljava košarkaški svet koliko je za analizu vrhunskih stručnjaka, ništa manje vredna bila bi saznanja i objašnjenja psihologa, sociologa, filozofa… kako je sportska umetnost pretvorena u stvarnost.

Da li je reč o košarkaškom nadrealizmu, ili nečemu drugom; tek ono što na terenu čine izabranici Dragana Bajića ne uklapa se u ustaljenu kombinatoriku, niti u znane taktičke šeme, njihova košarka pleni posebnom lepotom i čudesnom energijom koja nikog ne ostavlja ravnodušnim. Nekad se poigravaju kao “basketaši” na školskom igralištu, onda mame uzdahe bravurama poput najvećih zvezda NBA, iz “pacerskog rešenja” za čas stignu do onog genijalnog, i tako iz meča u meč, ostvarujući podvige na granici nestvarnog.

Nosioci takve igre jednom su Entoni Klemens i Džeki Karmičel, drugi put Dalibor Ilić i Edin Atić, kad nema rešenja razgoropadi se Marko Jošilo… Cela ta čarolija traje od časa kada je Dragan Bajić došao na čelo stručnog štaba, zamenio bolesnog Aleksandra Trifunovića, izborio opstanak u ABA ligi, a onda sa generalnim menadžerom Igorom Dodikom i direktorom kluba Vukom Radivojevićem posložio ekipu za sezonu čuda.

Fenomen Igokee danas se širi i regionom i Evropom. Ona je, uistinu, čuvar plamena čak i više od toga u vremenu kada je u kompletnom sportu ovog dela Balkana, izuzimajući pojedinačne bljeske, zavladao mrak prosečnosti i sivila. Ako je iko životno-pratkično, na delu, dokazao da ukoliko neke stvari ne shvatiš na vreme, pre svega moć, ljubav i zajedništva, nikad ih nećeš naučiti, onda je to Igokea.

Nije to baš lako dokazivati u vremenu meteža i haosa, uz to među zluradim i bahatim, koji bi opovrgavali i samog Boga! U tom kontekstu treba gledati i “objektivnost” tobož državne BHT1 koja ni u tragovima ne pominje Igokeine podvige. Doće dan i za ispaštanje takvog greha!
Do tada, Igokei se doslovno divi košarkaško bratstvo koje u iskonu pripada ovoj igri, a svi u klubu, u rečenom trijumfu, imali su i imaju svoje mesto, od prvog predsednika Nenada Baštinca, prvog trenera nastavnika Živka Malkića, čika Nikole Jankovića, koji je izdašno pomogao osnivanje kluba, dugogodišnjeg kapitena Rade Grgića, kompletnih porodica Dodik, Čađo, Škrbić, Varda… do današnje generacije koja je sve to okrunila košarkaškim čudom.

Igokea ponekad liči na “Petra Pana”, uvek nasmejanog dečaka kojem bi svi rado pružili ruku. Biće da se u tom otvorenom srcu i krije cela misterija velike-male Igokee koja je nalik jedino sebi i ni na koga drugog.

Kako se god okonča i koliko god bude trajalo unikatni Igokein san, ostaće za pamćenje i nezaborav. 

Možda u tom saznanju i leži tajna fenomena košarkaškog nadrealizma.

Sportski žurnal