Vico Zeljković, novi predsednik Fudbalskog saveza BiH, postao je “ličnost dana”, čestitke stižu sa svih strana, i znanih i neznanih, od nacionalnih saveza Italije, Engleske, Hrvatske, Turske… sve do UEFA i FIFA.
Slava, kažu, dopire do samog neba, niko tom doživljaju nije odoleo, ali odoleti se mora, da bi tamo nekog dana jedan trenutak iskonske sreće vredeo više od hiljadu godina slave; može se odoleti jedino i isključivo, ako slavljenik od starta slavi se pokloni i pohrani je u lep doživljaj!
Prevedeno i uobličeno na srpski jezik znači da si prihvatio i shvatio – biti pobednik, ne znači da si i na pobedničkoj strani, šta više prava borba tek predstoji!
Mnogo toga oko Zeljkovića odvijalo se filmskom brzinom, a bio je bez ikakve “fudbalske lične karte”: predsednik FK Borac, pa Područnog FS Banjaluka, potom Fudbalskog saveza Republike Srpske i na kraju Fudbalskog saveza BiH, iskazujući izuzetnu organizacionu sposobnost, fanatičnu posvećenost i istu takvu energiju. Znao je i s ljudima, što je umeće života. Sličan primer nisam još sreo u sportu s kojim živim više od 50 godina. Pred Zeljkovićem se otvorio širok put i prema organima UEFA, zašto ne i FIFA.
Celo to fudbalsko putašestvije, ne uvek posuto ljubičicama, on je protutnjao manje-više sa istim ljudima koji su bili uz skute predsednika Mile Kovačevića, njegovog prethodnika, koji je, opet, nekim nerazumnim odlukama, čudnim rezonima, gotovo marginalizovao fudbal Srpske u okviru “krovnog” Saveza, u međuvremenu se žestoko sudarajući s Draškom Ilićem, Darkom Ljubojevićem, Dubravkom Prstojevićem, Slobodanom Tešićem, Zlatkom Krbanjevićem, pogotovo Petrom Jelićem, da bi “Gordijev čvor” presekao upravo Zeljković. Brže-bolje, gotovo svi “oni” preko noći su stali na stranu Zeljkovića, samoljubljem “nek se sve menja, izuzev nas”, baš kao u zvaničnoj politici BiH!
Sad su “pregrmeli” i izbore u FS BiH, niko više i ne spominje onog odvažnog i karakternog Fočaka Radenka Vasiljevića, koji je zbog Kovačevićeve samovolje podneo ostavku, obrazloživši je dubokim neslaganjem s njegovom politikom, a izuzev potpredsednika Bojana Kušljića iz Broda, Ognjena Valjića, generalnog sekretara FSRS, savetnika za medije Dragiše Ćorsovića… nema nove snage i energije, pogotovo nigde nema Petra Jelića, Dragomira Buce Ilića, Zorana Deketa… ništa drugačije nije ni u Federaciji BiH, osim što je na scenu stigao istinski fudbalski radnik iz Širokog Brijega Dragan Soldo. Kao nasleđe Elvedina Begića, već su počele igre bez granica, očit primer je destrukcija od strane Komisije za sudije i suđenje!
Lepota je, i u fudbalu, skrivena u dubini površine, badava; pravo pitanje je interesuje li FS BiH, koliko onaj legalni toliko i ovaj skriveni i potajni, sakrit iza čudnih počasnih funkcija i imenovanja, uopšte budućnost ovdašnjeg fudbala?
Uvek se dan uveče hvali: fudbal je čarolija između euforije i tuge, a zdrav razum, čak i logika veoma retko važe u toj igri, pogotovo kad u njoj odlučuju ljudi koji joj ne pripadaju najčistijim emocijama i željama, tad ona ima razornu moć najmoćnije eksplozije! Da li su svi oni toga svesni, tu pre svega mislim na “pametnjakoviće” kojima ne trebaju autoriteti i ne priznaju veličinu: Ivice Osima, Safeta Sušića, Faruka Hadžibegića, Envera Marića, Blaža Sliškovića, Tome Kneza, Velimira Sombolca, u poslednje vreme i Zvjezdana Misimovića… 

Bez filozofiranja i krupnih reči, pred Vicom Zeljkovićem je dug, težak i mukotrpan put u haotičnom “krovnom” Savezu, gde je do sada svako gledao svoja posla, satirući, kad je god moglo, Republiku Srpsku, čak i kad nije moglo! To je već postala “strategija stvaralaštva i delovanja” nabusitog federalnog Sarajeva.
U fudbalu, kao i u životu, uvek je sve do ljudi, oni donose promene, gde mudrac traži sve u sebi, a zlobnik sve u drugom. U takvoj projektovanoj borbi, samo nove snage sa istim takvim vizijama mogu do pobede “nove stvarnosti u BiH”.
U protivnom, bio na čelu energični 33-godišnji Vico Zeljković, ili neko drugi, ma koje životne dobi bio, “dejtonska tvorevina” pokazaće da je i u fudbalu (ne)moguća državna zajednica. Nije ovo sportska romantična priča u kojoj su osmeh i praštanje najjača osveta, već opora istina, nametnula se sama od sebe, koja ne priznaje praštanje!
Kad već bude kraj, neko će da viče, a niko ga neće čuti…
Ne kvari mi moje (fudbalske) krugove. 

Sportski žurnal