Slobodan Rojević

BEOGRAD -  Slobodan Rojević je na poziciji levog beka u sportu uspeo u potpunosti. Od Sutjeske iz Nikšića, preko beogradskog Partizana do Švajcarske gde i danas živi i radi. Ostao je jedan od najdražih fudbalera za navijače sa Partizanovog juga.

Kada neko u sportu ostvari svoje snove – uspeo je! Nekada levi bek beogradskog Partizana to što je postigao u Humskoj opisao je ovako: dovoljno za jedan život!

„Silno sam obradovan pozivom da govorim za sve vaše čitaoce. Sve najsrdačnije pozdravljam“, bilo je prvo što je izustio u telefonsku slušalicu nekadašnji fudbaler.

Rođen je poslednjeg aprilskog dana 1958.godine u Nikšiću. Gde li je danas grad pod Trebjesom i Sutjeska u njegovim razmišljanjima?

„Sutjeska je uvek prisutna u svim mojim razmišljanjima. Nedavno je Ranko Jović podneo ostavku, bio je predsednik kluba. Moj kolega i saigrač Nikola Peca Rakojević, mogu to slobodno reći, najkvalitetniji je fudbalski trener u Crnoj Gori. Postigao je izuzetne rezultate u više klubova gde je radio. Pratim zbivanja oko Nikšića i Sutjeske“, kaže Slobodan Rojević.

Kako je igrao na „stadionu kraj Bistrice“ govori činjenica da je stigao u Partizan kada je trener bio Toma Kaloperović, a postao je šampion zemlje sa Milošem Milutinovićem. Na jednoj utakmici u proleće 1983.jedno preduzeće je želelo da prvom strelcu meča Partizan – Dinamo pokloni ručni časovnik. Nagrađeni sportista bio je Rojević, ali tako što je pogodio mrežu svog golmana Ranka Stojića.

„Igrali smo tu utakmicu na stadionu Crvene zvezde koji je specifičan, jako teško se diše kada je toplo. Potekla je akcija Dinama, reagovao sam, lopta me pogodila u grudi. Tada sam mislio da ona nije prešla gol – liniju. Ipak, prešla je , a ja nikada nisam dobio obećani časovnik. Voleo bih da znam gde je završio, trebao je biti moj, iako sam pogodio sopstvenu mrežu. Događa se“, priseća se on.

Vrsni reporter Jordan Ivanović je 26.juna ’83.na svoj način komentarisao utakmicu Partizan – Velež (1:1) i osvajanje titule šampiona Jugoslavije, pred 40 hiljada duša. Slobodan Rojević bio je strelac i u crno – belom dresu dva puta pevao je šampionsku pesmu.

Slobodan Rojević i Dragan Mance

„Odigrao sam 346 utakmica za prvi tim Partizana i taj pogodak mi je najdraži od svih u karijeri. Po dolasku iz Nikšića otišao sam u JNA, po povratku gol i titula. Bilo mi je to vetar u leđa, jer sam dao gol Enveru Mariću, verovatno najboljem golmanu Evrope u to vreme. Značio je taj gol za mene, za Partizan. Osvojili smo titulu nakon nekoliko sušnih godina. Od tada su me ’Grobari’ zavoleli, a ja njih volim i danas. Lepa vremena, ostvaren moj san“, prelistava po sećanjima Slobodan Rojević.

Igrao je i za Sion, pa Iverdon, Friburg. Danas živi i radi u Švajcarskoj. Ne skriva da je ostvario sve što je želeo u toj lepoj zemlji.

„Meni ne treba mnogo u životu. Dobro zdravlje i druženje sa dobrim i pravim ljudima. Moj uspeh je ostvaren i 1976.godine sa omladincima Sutjeske kada smo postali prvaci Jugoslavije sa Rakojevićem, Vorotovićem, golmanom Nikitovićem, Boškovićem, Vujadinovićem,  Krivokapićem, braćom Bakrač, braćom Bajović. Pobedili smo na Maksimiru Dinamo sa 2:0, a protiv nas Marko Mlinarić, Tomislav Ivković i ta generacija. Na ’Kvarnerskoj rivijeri’ čuveni Đani Rivera rekao je da je pred Sutjeskom velika budućnost. Te članke i isečke moj otac brižljivo je čuvao. U Partizanu sam dosanjao da igram sa velikim Mocom Vukotićem. Trenirali su me autoriteti kakvi su Oto Barić, Ristić iz Kragujevca u Olimpijskoj selekciji. Bato Bulatović, Milan Zirojević, Iko Kaljević bili su krem juniorskog trenerskog poziva. Dakle, snovi su mi ostvareni i pre Švajcarske“, skromno će on.

Igrao je čisto i pošteno, vodio računa o fer-pleju, slovio za jednog od najkorektnijih fudbalera tih godina u Jugoslaviji, bio jedan od najstandardnijih prvotimaca Partizana, ali nije se dalo da nastupi za reprezentaciju Jugoslavije.

„U prvoj ligi Jugoslvije, bila je među pet najkvalitetnijih u Evropi, svako je mogao u reprezentaciju. Svi koji su pozivani, zaslužili su. I ja sam zaslužio poziv, ali ne kajem se što ga nije bilo. Meni je važnije da dođem na stadion u Humskoj, a u bašti sedi veliki Zoran Miladinović, Zlatko Čajkovski i drugi velikani. To me činilo srećnim. Ne patim što nisam nastupio za A tim svoje zemlje, ali voleo bih da se i to dogodilo“, iskreno će Rojević.

Ne može čovek časnih namera da ne primeti: Partizan i Crvena zvezda su nekako se više voleli u njegovo vreme. Danas, nažalost, nije tako.

„Nisam siguran da su se voleli, ali nisu se mrzeli i izuzetno su se poštovali. Primera radi, posle svakog treninga dolazio sam u kafić zvezdaša Milana Pavlovića na Slaviji, pio sam kapućino. Inače, mladom moku iz Nikšića izuzetno je značio prvi susret sa Mocom Vukotićem, sa Brankom Raševićem, sa Milutinom Šoškićem, Tomom Kaloperovićem. Igrao sam sa velikim igračima i protiv velikih asova. Doživeo sam velikim trenerima Nenada Bjekovića, Radomira Antića, Ivana Golca. Partizan je bio jedinstven po mnogo čemu. Sretnem u bašti stadiona Partizana Velibora Vasovića. Privilegija je bilo razgovarati sa čovekom takvih ljudskih i fudbalskih vrednosti, pa još doživeti da vam on deli savete koji kasnije mnogo pomognu u životu. To se ne može zaboraviti“, nastavlja Rojević.

Čuje se sa nekadašnjim saigračima, a u taboru večitog rivala nerazdvojni drugar, kada je u Beogradu, je sa Boškom Đurovskim.

„Sa fudbalerima Partizana sam svih ovih godina održavao kontakte. Sa Mićom Radovićem, sa Ljubom Radanovićem, sa Zvonkom Živkovićem. Najčešće uz vaskršnje ili novogodišnje praznike. Tada dođem u Beograd, sretnemo se. Organizovao sam nekakve turnire u Švajcarskoj, dolazili su Sutjeska i Crvena zvezda, dečaci od 13 do 15 godina i ovde su bili dečaci Juventusa, Liona, Liježa, Intera. Koristim priliku da pozdravim sve saigrače, posebno Aleksandra Trifunovića i Nenada Stojkovića. Doprineli su meni i još jednom broju mlađih igrača da uspemo i načinimo korak napred u životu“, iznosi Rojević.

Do kada raditi i ostati u Švajcarskoj? Čuje li zov rodnog Nikšića ili Beograda gde je doživeo potpunu afirmaciju?

„Došao sam u Švajcarsku da ostanem dve godine. Međutim, događaji iz Jugoslavije uticali su da ostanem ovde. Prve godine postigao sam 12 golova i proglašen sam najboljim inostranim fudbalerom. Onda sam dva puta bio šampion švajcarske druge lige. U Jugoslaviji sam završio elektrotehniku, a ovde menadžment i radim 27 godina u jednoj prestižnoj kompaniji. Vezan sam za Beograd i za Crnu Goru, a želja mi je da se vratim, za godinu ili dve kada odem u penziju“, kaže on.

Porodica Rojević je tipično sportska.

Slobodan Rojević i Dragan Đurić

„Moj sin živi u SAD-u i rukometni je trener, a od brata po stricu sin je trener juniorske rukometne selekcije Srbije. Sin mi je sa porodicom otišao u San Francisko. Klub je američki šampion. Sin je mene prevazišao i po obrazovanju i u sportu, jako sam ponosan na njega“, zaključio je svoje kazivanje za čitaoce Sportskog žurnala.

Fudbalofili su svoje ljubimce sa terena najčešće tražili u golgeterima, ali to pravilo nije poznavao Slobodan Rojević. Kada je obukao crno – beli dres, Partizanov jug često je skandirao „Roje, Roje -Grobari te vole“. On im je otpozdravljao, najčešće, blistavim partijama. Šaljući tako poruku da voli i on njih.

I da će tako biti sve dok bude živ…

Slobodan Rojević