Zadovoljili smo se plasmanom u finale, dozvolili sebi da se opustimo i na kraju nismo uspeli da postanemo prvaci Evrope, a bili smo tako blizu i tu titulu tako žestoko zaslužili!

To je kratak rezime Ivana Ćurkovića o najsvetlijoj sezoni Partizan u sedam i po decenija dugoj istoriji kluba, na čijem kraju su umesto titule evropskog šampiona u Humsku stigle pohvale i telegrami čestitki svih onih koji su tog 11. maja 1966. godine videli da je Partizan bio bolji rival od Real Madrida.

– Pre nekoliko dana, nakon što smo pobedili Čukarički, svratio sam sa prijateljima u restoran i kroz razgovor smo, između ostalog, došli i do te utakmice. Jednostavno, nikako ne mogu da se pomirim da je već prošlo 55 godina od te fenomenalne sezone, a ne mogu da se pomirim ni sa tim da nismo izdržali da sačuvamo prednost i okitimo se titulom šampiona Evrope – priseća se mečeva od pre više od pola veka Ivan Ćurković, tadašnji rezervni golman, a danas počasni predsednik Partizana.

A sve je krenulo na jesen 1965. godine. Preciznije, bio je 22. septembar kad je u Humskoj gostovao Nant, koji je u Francusku vraćen sa dva gola u mreži, da bi serija uspeha poslednju epizodu imala 20. aprila na „Old Trafordu“, gde je minimalnim porazom od 0:1 obezbeđen plasman u finale Kupa evropskih šampiona.

Klub koji je 11 godina ranije odigrao prvu utakmicu u istoriji najkvalitetnijeg evropskog klupskog takmičenja našao se u prilici da se bori za trofej protiv kluba koji je do tada pet puta bio najbolji na kontinentu. Euforija je bila ogromna, očekivanja velika, kvalitet ekipe vanserijski, ali nešto nam je nedostajalo. Sreća, fudbalski bezobrazluk nesvojstven Veliboru Vasoviću koji nije želeo da pravi prekršaj kod izjednačujućeg gola Madriđana ili možda nespremnost da se izdrži pomenuti pritisak.

– Na šta vam ja ličim? Da se brukam pred celom Evropom? Ja sam džentlmen, a ne grubijan da bih pravio seljačke faulove – objasnio je svojevremeno legendarni Vaske zašto nije faulirao Amara Amansija i pokazao da su se pogledi na fudbal tih godina značajno razlikovali od ovog današnjeg.

Ali, nepošteno i nepravedno bi bilo reći da je titula u Madrid otišla zbog takvog Vasovićevog razmišljanja, već je suština na nekoj drugoj strani.
 

– Definitivno nismo bili spremni za to finale. Mnogo smo se opustili, a to nismo smeli – kaže Ćurković i nastavlja:
 

– Samo jedan primer. U to vreme je većina nas imala kopačke koje je pravio naš šuster Ilija, da bi pred finale došli ljudi iz jednog velikog brenda sportske opreme i tražili da na njima iscrtamo njihov znak. Menadžeri su se vrzmali oko nas i nismo glavama bili na toj utakmici, a do tada smo bili maksimalno koncentrisani. Izbacili smo Nant, Verder, Spartu iz Praga i veliki Mančeser junajted. Mogli smo da dobijemo i Real Madrid, samo da smo bili fokusiraniji.

Euforija pred utakmicu bila je pojačana i činjenicom da je noć uoči susreta trener Abdulah Gegić dobio sina, kome je kasnije dao ime Brisel u sećanje na tu nezaboravnu briselsku noć u kojoj je srpski, a tada jugoslovenski fudbal mogao da se podiči prvom evropskom titulom u Istočnoj Evropi.

Godine i decenije se nižu, godišnjice tog istorijskog susreta samo dobijaju redni broj više, a s druge strane, sami akteri susreta na njih gledaju na malo drugačiji način.
 

– Uvek je lepo kad se obeleži taj dan, bez obzira što smo mi to finale izgubili, ali smo pokazali koliko smo zapravo veliki, jer nam se divila cela Evropa. Međutim, kad dođe taj 11. maj svima nama je malo teško jer je sve manje nas koji smo bili deo tog spektakla. Na svakom okupljanju nas je sve manje, mada treba reći da neki i ne žive u Srbiji. Ipak, ima nas koji smo tu, družimo se i eto, danas ću sa Borom Milutinovićem da odem na ručak i da evociramo uspomene sa te utakmice na kojoj smo obojica bili na klupi za rezervne igrače – kaže Ćurković.

PUT DO FINALA

Šesnaestina finala
Partizan – Nant 2:0 (Beograd, 22.9.1965)
Nant – Partizan 2:2 (Nant, 13.10.1965)

Osmina finala
Partizan – Verder 3:0 (Beograd, 9.11.1965)
Verder – Partizan 1:0 (Bremen, 17.11.1965)

Četvrtfinale
Sparta Prag – Partizan 4:1 (Prag, 2.3.1966)
Partizan – Sparta Prag 5:0 (Beograd, 9.3.1966)

Polufinale
Partizan – Mančester junajted 2:0 (Beograd, 13.4.1966)
Mančester junajted – Partizan 1:0 (MAnčester, 20.4.1966)

Finale
Partizan – Real Madrid 1:2 (Brisel, 11.5.1966)

Stadion: Hejsel

Gledalaca: 46.575.

Strelci: 1:0 Vasović u 54, 1:1 Amansio u 70, 1:2 Serena u 75. minutu.

PARTIZAN: Šoškić, Jusufi, Mihajlović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Primajer. Trener: Abdulah Gegić

REAL MADRID: Arakvistan, Paćin, Sančiz, Piri, De Filipe, Zoko, Serena, Amansio, Groso, Velaskez, Hento. Trener: Migel Munjoz