Foto: ABA liga

Crvena zvezda odbranila je titulu prvaka u ABA ligi. Nakon pet utakmica velikog finala, Zvezda je sa 3-2 savladala Budućnost i došla do pete titule u ABA ligi u svojoj istoriji. Titule koja je prava doktorska disertacija Dejana Radonjića.

Kada se pojavila vijest da se Radonjić vraća u Zvezdu, sve je djelovalo nerealno. Ekipa bez hemije, ekipa bez karaktera, bez samopouzdanja ma bez svega. Ekipa koju je drugi trener selektovao a ekipa od koje se ipak očekuje titula u ABA. Djelovalo je da moraš biti i hrabar i lud da preuzmeš takvu ekipu. A Radonjić je to stvarno bio. Vratio se u Zvezdu i počeo je njegov ''rudarski posao''.

Već u prvom meču bilo je jasno da Radonjića čeka mnogo posla. Naime, na povratničkom debiju Igokea je ''razbila'' Zvezdu u Laktašima i ništa dobro se nije moglo vidjeti u Zvezdinoj igri. Međutim, Radonjić je bio spreman za paklen rad kako bi ekipu vratio na pravi put.

Nakon meča u Laktašima, Zvezda je u ABA igrala dobro i manje-više sigurno dobijala. Imala je jedino još poraz u Podgorici od Budućnosti, koji je takođe bio težak i ubjedljiv, te su Cedevita-Olimpiju dobili u Beogradu na mišiće. Slično je bilo i sa Igokeom. Na kraju su bili prvi u regularnom dijelu a dosta im je pomogao i trijumf Mornara nad Budućnosti u Baru.

Što se Evrolige tiče, tu već Radonjić nije napravio neko čudo mada nije ni bilo realno da ga napravi. Međutim, Radonjić je iskoristio Evroligu na pametan način. Dizao je kroz EL pojedine igrače, poput Dobrića i Lazića, te ih je pripremao za najvažniji dio sezone. Same partije Zvezde u nekim mečevima davale su optimizam da će Zvezda biti dobra kad bude najpotrebnije. Bilo je i onih loših i mučnih dana kao što je bio meč sa Armanijem u Beogradu. Ali sve u svemu, Radonjić je izvukao bar nešto iz EL odnosno digao je formu nekim igračima.

Ne smijemo zaboraviti ni Kup Radivoja Koraća. Zvezda je tada imala ogromnih problema sa koronavirusom. Od stranaca tu su bili samo Lojd i O'Brajant. Ostali nisu bili spremni. I pored svih tih problema, Radonjić je vodio ekipu do trofeja.

No da se vratimo na ono najbitnije, na ABA ligu Zvezdin tim selektovao je Saša Obradović i odradio je jednu od najgorih selekcija u istoriji košarke. Imao je veoma dobre resurse a veoma loše dovodio. Iako svi znaju da su pozicije centra i pleja ključne, tu se proslavio nije. Faktički, Zvezda nije imala pravog pleja. Volden je dobar igrač ali ne kao primarni plej. Hol je nedovoljno kvalitetan i konstantan a Uskokoviću fali iskustva. Pod košem je faktiči Zvezda imala jednog pravog centra u Noku dok je Kuzmić samo na momente pokazivao znakove života.

Uz sve te probleme, Radonjić tokom plej ofa nije mogao računati ni na Marka Jagodića-Kuridžu. Vidjelo se u pojedinim momentima koliko je falio jer se Simonović često mučio tokom plej ofa a majstoricu finala Davidovac je odigrao ispod svakog nivoa. Takođe, povredu je imao i Volden pa je propustio prva dva meča finala a tokom plej ofa mučila je pvoreda i Dobrića.

Znao je Radonjić da uz sve te probleme, ima samo jedan način da dođe do trofeja. Da igraju odbranu kao da im od odbrane život zavisi. I zaista je odbrana Zvezde bila gotovo pa maestralna tokom najvećeg dijela plej ofa ABA lige. Odbrana je donosila pobjede u oba meča protiv Igokee i posebno bi ta odbrana impresivna bila u 4/4. U Laktašima odbrana nije bila dovoljno agresivna i to se osjetilo na rezultatu uz činjenicu da je Igokea odigrala gotovo pa perfektan meč.

Što se samog finala tiče, tu je Zvezdina odbrana bila gotovo pa perfektna. Bilo je naravno nekih defanzivnih propusta i na momente nisu dobro gradili skok ali u suštini je odbrana bila na zaista visokom nivou. Svi su radili posao u odbrani i nije bilo igrača kojeg Radonjić ''krije'' u odbrani. Čak je i Lojd cijelo vrijeme igrao sa ogromnom energijom u odbrani.

Što se napada tiče, tu je Radonjić znao da ima limita. No, vjerovao je najviše Lojdu i Dobriću. Dobrić je igrao sjajno prva dva meča i bio je najzaslužniji za pobjede. Naredna tri je igrao dobro ali je imao i loših momenata u njima. Lojd je igrao dobro ali obično bi se gasio u onim najbitnijim momentima. Međutim, u petom meču je pogodio trojku kojom je i definitivno potvrdio pobjedu svoje ekipe. 

Ali nisu ni jedan ni drugi bili oni koji su presudili ko dolazi do titule. Taj čovjek odluke bio je Lendri Noko. Noko je trebao doći na startu sezone ali zbog problema sa srcem ugovor nije aktiviran. Kada se oporavio, ugovor je aktiviran i postao je igrač Zveze. U početku nije bio pravi ali je dizao formu i u završnici sezone bio je fantastičan. Ogromna energija na oba kraja parketa, veliki broj skokova po meču a u majstorici je i napadački poentirao na različite načine. Na kraju je zasluženo bio MVP finala.

Ako se gleda serija, i ostali su imali bitan doprinos u nekom momentu. Čak je i Kuzmić imao dobrih poteza, Lazić je igrao fenomenalnu odbranu, Hol ma koliko limitiran bio imao je svoje momente a u drugoj i petoj utakmici dobre stvari radio je i Simonović. Davidovac je donekle zakazao u ovom finalu ali je i on dobar bio u prva dva meča.

Sve u svemu Zvezda je na kraju došla do zaslužene titule. Bili su bolji tokom finala a Radonjić je izvukao maksimum iz ekipe koja je imala tonu upitnika pred sam plej of. Do te titule je došao kroz pet utakmica ali ako ćemo iskreno, da je sve bilo regularno ova serija bi bila gotova nakon tri utakmice a nakon četiri sigurno. Jer uz svo skandalozono suđenje, Zvezda je u četvrtom meču imala napad za pobjedu i jasno je da bi uz normalno suđenje taj meč sigurno dobili.

Iako su sudije bacile sjenku na finale, svakako smo u nekim stvarima mogli uživati. Igrači obje ekipe kao i dva trenera ponašali su se gospodski tokom cijele serije i nije bilo niti jednog ružnog poteza i bilo čega nepotrebnog.

Što se Radonjića i Zvezde tiče, ostalo je da odigraju KLS. Nakon toga Radonjić će praviti tim za narednu sezonu. Ovaj put će on raditi selekciju i stvaraće tim kakav on želi. Međutim, titulom koju je osvojio sa timom koji nije selektovao, pokauao je koliko je stručan.

Ova titula je stvarno njegova doktorska disertacija.