Novak Đoković, sve je rečeno, pre svega: čuda ne čine čudaci, već geniji, oduvek je tako bilo.
Nekad davno alhemičari su od olova naumili da izliju zlato, nije prošlo; današnjih alhemičara ima posvuda, hoće celi svet po svojoj meri i nameri, sve svoje da zaliju zlatom, a sve drugo da okuju olovom; neće proći!

Zar čovek, ma ko bio, ma koliko znao i umeo, bio belac ili crnac, kosook ili plavook, vere koju nije birao već po rođenju nasledio; dakle, zar svako od nas ne treba da traži sreću u onom što ima i u onom što jeste, čuvajući sećanje na sadašnjost. Može li se ovo razgoropađeno čudovište koje natkriljuje planetu pobediti pameću, ključna je dilema u vremenu u kojem postojimo?!

Primer teniskog šampiona, zar samo teniskog, Novaka Đokovića sve govori, čak i ono što se ne vidi i nigde ne kaže, a golim okom i uhom vidi i čuje. 
“Đoković je teniski Bog” prepisujem naslov iz britanskih novina, nakon veličanstvenog trijumfa na Rolan Garosu, ali mu se zamera što je pevao himnu svoje otadžbine, dok pojedine sveznalice, a zapravo jeftini i korumpirani teniski analitičari raspredaju priču da je više sretan nego što je teniski spretan. Biće, ipak, da zli dani i noći, baš kao ovi koje živimo, rđave ljude natope zlom, otud i zle misli u istoj takvoj duši. Oni drugi, istina malobrojni, posebni i neponovljivi kao Novak Đoković, sazrevaju u jednom trenu i tako putuju u večnost.

Velika želja za velika dela, ne samo sporta, pre će biti čovekoljublja i majstorstva na granici genijelnosti, poduprti bezrezervnim patriotizmom, čarobnim ćilimom nosi vas kroz velika dela. Tako je i Novak Đoković izrastao u maestra ne samo igre svog života, ne želeći za sebe, izuzev sportskog savršenstva, ništa posebno, i šta će mu kad on poseduje sve!

Sećanje na sadašnjost dokazuje da alhemičari, oni iskonski, ipak traju.