Avdo Kalajdžić

MOSTAR - Velež iz Mostara naredne godine obeležiće vek postojanja. Niz sjajnih fudbalera gradilo je bogatu stogodinju istoriju. Avdo Kalajdžić pripada onoj najzlatnijoj generaciji koja je 80-ih godina minulog veka u „grad na Neretvi“ donela dva trofeja pobednika Kupa Jugoslavije.

Avdo Kalajdžić na vreme je fudbalski ivot shvatio, da je to umetnost u kojoj su njegovi „Rođeni“ znali da nađu lepotu koja im je donosila beskonačnu radost: dva kupa Jugoslavije, viceampiona te zemlje, mnogo sreće i sete, lepu inostranu karijeru.

Odlučili smo panju posvetiti Avdi Kalajdžiću, nekadanjem prvotimcu „crvenih iz Mostara“, sa velike fudbalske scene.

„Kako ja? Zašto ja? Baš ste me ganuli. Hvala vam od srca i pozdravljam sve čitaoce Sportskog žurnala“, započeo je razgovor Avdo Kalajdić.

Najvie je onih koji su navijali za Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk i Dinamo, ali armija fudbalofila svojatala je Velež. Baš je bio i ostao u modi. Šta je Velež za Avdu Kalajdži

„Velež je za mene život. Da nije bilo Veleža ne bi bilo ni Avde Kalajdžić?a. Sve što sam postigao, zahvalan sam Veležu. Dao mi je ime, dao mi je brojna prijateljstva, velike i važne pobede, suze. Stekao sam materijalnu egzistenciju. Radim ono što volim. Zahvaljujući Veleu otišao sam i u inostranstvo. Velež je moj život, Velež je moja ljubav i tako će biti do kraja mog života“, naglašava Kalajdžić.

Za njegov 22. rođendan stigao je pehar pobednika Kupa Jugoslavije, pobeđen je   eljezničar sa 3:2, iako su Sarajlije dva puta pogađale sa bele tačke“. Ne zna se da li je vie bilo sveta na beogradskoj „Marakani“ ili u povratku kući na ulicama Mostara i na Stadionu pod bijelim brijegom“. Nikada se to neće moći zaboraviti. I ne treba. Na klupama dva velikana: Milo Milutinović i Ivica Osim, a na terenu sve as do asa

„Najdraži trenutak je prvi trofej mog Veleža u dugogodišnjoj tradiciji. Dosta teška utakmica, ’Željo’ je vodio sa 1:0 i sa 2:1. Mi smo ih stigli i prestigli, uz podršku velikog broja navijača koji su doli u Beograd. Mi smo bili izuzetni favoriti, ali uz borbenost i nadahnutu igru uspeli smo pobediti sa 3:2. Veliki trenutak za Velež i nezaboravan doček u Mostaru. Sleteli smo na aerodrom u Dubrovniku, a onda je policija regulisala saobraćaj da to pre stignemo u Mostar, na stadionu nas je čekalo oko 35.000 ljudi. Doček iz 1981.godine nikada se ne moe zaboraviti“, priseća se Kalajdić.

Opet maj cveće donosi, ali za 1986.godinu. U finalu pada zagrebački Dinamo, bilo je 3:1. Novi podvizi, nove uspomene, nova slavlja i radovanja.

U polufinalu sam igrao i dao gol protiv OFK Beograda, slavili smo sa 3:0. Povredili smo se Veselin Đurasović i ja, a Mili Hadžiabdić zaradio je kartone. U finalu smo bili oslabljeni, ali za mene su bile bogovske zamene. Tada je najbolji bio Nenad Bijedić - Ćeća. Tom utakmicom on se prodao u Bursu, a nakon dve godine odveo je mene u Bursu. Hvala mu za sve. Zbog njega danas imam određenu sigurnost. On vie nije među ivima, ali red je reći kako je bilo. Slava mu i na nebesima“, govori Kalajdić.

Malo je nedostajalo da Vele postane šampion „Juge“, ali su dva penaltika na „Tušnju“ Slobodi doneli opstanak, a Veležu učeće u Kupu Evropske fudbalske federacije. Ostao je al što se šampionske pesmice nisu čule u Mostaru.

Taj meč u Tuzli bio je najtopliji dan u mom ivotu. Povedemo, strelac Semir Tuce. Sudija Glavina iz Klisa dosudi dva kaznena udarca za Slobodu. Tuzlacima je samo pobeda odgovarala da sačuvaju prvoligaki status, a nama je trijumf samo valjao da postanemo šampioni. Bilo je kako je bilo. Ne bih o tome da li su bili penali ili ne. Ostaje žal, imali smo sjajnu ekipu tada. Zaslužili smo u toj sezoni da postanemo šampioni Jugoslavije“, smatra Avdo Kalajdžić.

Lepu inostranu karijeru izgradio je u Turskoj. Moda bi jedna sezona u klubovima „velike četvorke“ bila jača preporuka za najveće evropske kolektive, ali do toga nije dolo.

„Pa, kako da ne. Imao sam niz ponuda, a najkonkretniji bili su Dinamo i Miroslav Ćiro Blaević. Međutim, moj otac bio je zagrieni navijač Velea. Na njegov nagovor ostao sam u Mostaru. Tako se moja ljubav prema Veležu nastavila, a onda sam otišao u Bursu, na preporuku Nenada Bijedića. Tamo sam lepo vreme proveo, dobro igrao i solidno zaradio. Vratio sam se u Mostar i u svoj Vele i tu sam sve do današnjih dana“, ističe Kalajdić.

U reprezentaciji Jugoslavije nije igrao, a takve igrače bi svako poeleo u svom timu. Jednostavno, bila je jaka konkurencija, na svakoj poziciji po 3 ili 4 igrača priblinih kvaliteta.

„Sve je tako. Igrao sam niz utakmica za mladu reprezentaciju, vodili su je Vilotić i Toplak. Imam nastupe za Olimpijsku reprezentaciju i jedan nastup za A tim protiv Mlade selekcije. Tu su bili Ivica Šurjak, Meša Baždarević, Dušan Savić, Safet Sušić… Bila je izuzetna konkurencija. Teško je iz nešto mlađih klubova doći do dravnog tima. Primera radi, Vaha Halilhodžić, Franjo Vladić, Duko Bajević nisu odigrali zasluženi broj utakmica u reprezentaciji. Da sam otišao u Dinamo, možda bi imao koji nastup. Ostaje žal , ali nisam nezadovoljan svojom karijerom“, pojašnjava on.

Da je Jugoslavija poživela, a da fudbaleri mogu igrati dokle oni žele, čini se da Osimovi puleni iz Italije sada bi arili i palili i Evropom i svetom.

„Upravo tako. Tim koji su činili Dragan Stojković , Faruk Hadžibegić i ostali bila je san snova. Sudijske nepravde učinile su svoje. Imali smo jaku ligu. Dugo smo igrali zajedno, do 28.godine igra ovde, pa ideš u inostranstvo. Zato su reprezentacije bile kvalitetne. Valjalo bi da se donese zakon da se igra u domaćim ligama do 25.godine, pa onda vani. Reprezentacije bi nam bila daleko kvalitetnije. Nama je bilo teko. Znam da je Pižon Petrović otišao nešto ranije i još jedan ili dva igrača. Svi ostali čekali smo do 28.godine“, podvlači Avdo Kalajdić.

Da li se čuje sa Marićem, Tanovićem, išićem, Jurićima, Hadiabdićem, Prskalom, Karabegom? Dolaze li Tuce, Jedvaj, Petranović, Halilhodžić, Kajtaz? Prijateljstva rođena na treninzima, u znoju, u trijumfima i porazima trebaju večno trajati.

Dobro pitanje. Čujemo se i vidimo, uglavnom u vreme godinjih odmora. Organizujemo zajedničku večeru, bude nas trideset ili četrdeset i direktor Kvesić. Tako će, nadam se, biti i ove godine. Sedimo zajedno i evociramo uspomene na zlatna vremena“, ponosno će Kalajdić.

Valja se vratiti njegovoj velikoj ljubavi - Veleu! Skoro će vek postojanja, a nedavno su ’rođeni’ izborili međunarodnu sportsku scenu. Moda u godini jubileja budu i bh.šampioni.

„Zahvaljujući predsedniku Šemsudinu Hasiću i treneru Feđi Dudiću, čiji sam saradnik, napravili smo dobru ekipu i rezultate za pohvalu. Da nije bilo nekih čudnih i nerezonskih odluka sudija, moda bi bili i šampioni. Imamo kvalitetan i atraktivan tim. Sa treće pozicije idemo u Evropu. Borcu čestitamo titulu, ostalim klubovima sreću u Evropi, a klubovima koji su ispali elimo da se vrate u Premijer ligu BiH. Nedostaje mi titula, sve drugo imam“, dodao je Avdo Kalajdžić.

Kamo lepe sreće da je razgovor vođen u Mostaru, a ne telefonskim putem, da smo za mezetluke“ imali čuvene mostarske trenje. Bez njih, bez „mostarskih kiša“ bez Šantića, Ćorovića, Dumhura, Miše Marića, bez Starog mosta i Neretve, i bez Velea njegovih dana i ovog današnjeg Mostar nikada ostati neće.

Kako lepo rečeno! Divne reči. Ba tako. Oni su Mostar afirmisali. Nosićemo sve te ljude i znamenitosti u srcu. To to je krasilo Mostar, krasiće ga do večnosti. Pozdravite mi sve vae čitaoce“, zaključio je svoju priču za ovu priliku Avdo Kalajdić.

Bilo je ovo fudbalsko putovanje s mnogo toga lepog i neizvesnog koje je Avdo Kalajdić toliko i tako obogatio za celi njegov ivot. Lepo se prisetiti starih dana i večitog Veležovog sjaja. Ko zna, možda se pojavi neki novi Avdo Kalajdžić i moda Velež ponovo raste ka nebu.

I neslućenim visinama