Došao je tiho. Bez fanfara i gromoglasnih obećanja, posle osvojene šampionske titule sa Crvenom zvezdom… Aleksandar Boričić verovao je u njega, a on – u ono što radi. Zoran Terzić.

Nazvaše ga “Baster Kiton svetske ženske odbojke” posle osvajanja bronzane medalje na Svetskom prvenstvu u Japanu 2006. do kojeg je reprezentacija Srbije stigla tek posle trećeg kvalifikacionog turnira, ne slutivši da je to samo početak stvaranja kulta.

Reprezentacije, selektora.. generalno – srpske ženske odbojke. Od tada, do danas kad pola odbojkaške nacije žali za ispuštenim tronom vladara Evrope, a druga polovina konstatuje da je Zoran Terzić s reprezentacijom nastavio kontinuitet osvajanja medalja, riznica trofeja Odbojkaškog saveza ispunjena je do plafona.

Ogromne zasluge za sva ushićenja pripadaju naravno odbojkašicama, ali i autoru najcitiranije rečenice u srpskom sportu u poslednje vreme:

“Vi ste, meni, najbolje na svetu”!


Preveliki je uspeh biti drugi u Evropi, ali znajući šta ste sve u svojoj karijeri uradili sa ovom reprezentacijom i da je cela Srbija očekivala zlato, kako ste preživeli trenutke posle finala, noć, jutro?

– Teško…. Mnogo teško. To je osećaj koji se javlja jednom u karijeri. Bili smo tužni mnogo puta, ali ovako, na ovaj način – sigurno nikad. Da smo igrali bilo gde drugo, bili bismo tužni nekoliko minuta i posle srećni jer je srebrna medalja veliki uspeh. Ovo, što nama desilo da igramo pred 20.000 ljudi prvenstvo u Beogradu i onda da se namesti i da je pojedinim igračicama to poslednja utakmica u reprezentaciji… Zamislite kako izgleda to posle utakmice, sve teže pada i njima i meni… Kad prođe neko vreme oporaviće se…

Možete li da izdvojite nečije reči ohrabrenja, bodrenja…

– Bilo je dosta toga, uglavnom su svi pominjali onu moju rečenicu sa onom psovkom, u stilu „kao što ti kažeš…“ Postoji jedan čovek koji mi uvek šalje poruke osle velikih utakmica i koji ima fantastične komentare i zaključke, moj veliki prijatelj i kolega Igor Kolaković… Ono kako on napiše, ili te rastuži još tri puta više kad si tužan ili ti maksimalno popravi raspoloženje. Igor je taj koji ume da napiše pravu poruku ohrabrenja i podrške, izuzetno pametan… Zna da sroči to na pravi način…

Ivana Španović je pred odlazak u Tokiju izjavila “sad bih sebi udarila šamar kad vidim snimak izjave posle OI u Riju“, aludirajući da je bronzana medalja veliko dostignuće…

– Sport je to. Bavite se time po ceo dan. Najbolji si, sve je kako treba, samopouzdanje ti je na ekstra visokom nivou. Ujutru se probudiš, nešto nije u redu, šta god da je… ne osvajaš zlato nego srebro zbog nekih sitnica… Da ne pričam o povredi, ili te zaboli zub, problem u porodici… Sa te perspektive i razmišljanje posle određenog vremena je drugačije. Ali, u tom momentu si najtužniji i najnesrećniji na svetu, razmišljaš da su ti sve lađe potonule i da nikad nećeš moći nešto slično da dostigneš.

Zar je malo tri puta biti prvak Evrope, biti drugi u Evropi?

– Imamo šest medalja sa evropskih prvenstava. 2007. osvojili smo prvu. Osam evropskih prvenstava – šest medalja, to nema nijedna reprezentacija u Evrope u poslednje vreme: tri zlata i šest ukupno medalja. Pravi sportista, onaj ko je u duši pobednik, uvek traži više. I kad neko kaže „zar nije dosta“, uvek odgovaramo „nije“! Nikad nije dosta! Ni meni, ni ovim devojkama! Hoćemo više, i opet sledeće zlato. Onog momenta kad se ovim što imaju – one ili ja – treba da dođemo da se izljubimo i krenemo da tražimo neki novi posao iste sekunde. Nije dovoljno, jeste dobar, fantastičan rezultat, nešto fantastično, ali nije i nikad neće biti dovoljno.

Da li su devojke bile ljute kad ste na početku Evropskog prvenstva izjavili da se titula tako ne osvaja, a cela nacija je bila euforična zbog maksimalnih (3:0) pobeda?

– Nisu bile ljute, naprotiv, Maja Ognjenović je dala kasnije intervju i praktično ponovila moje reče. Svesne su one svega… I ne ljute se na takve moje izjave jer znaju… Teško je objasniti moj odnos sa nekima od njih – Maje Ognjenović, Milene Rašić, Stefane… Tijane Bošković… to više nije odnos trener – igrač, voleo sam ranije da kažem da sam kao stariji brat, ali omatorio sam pa moram da budem „ćale“, ali definitivno nije to klasični odnos „trener – igrač“. Svaku moju zamerku, sve što im kažem prihvataju na taj način. Mogu trenutno da budu ljute, da im zasmeta, ali, kao i u porodici, vrlo brzo se to zaboravi i razmišljaju šta sam im rekao. Maja je na najbolji način to pokazala izjavom koja je identična mojoj. One vrlo dobro znaju da ispadanje iz ritma uslovljava da kasnije , kad hoćeš da igraš najbolje – jednostavno ne možeš jer ti je potrebno vreme da se vratiš.

Da li ste se plašili da tako možete da utičete na njihovo samopouzdanje, da zaigraju u grču kao što su na primer igrale u finalu?

– Ne! One u grču igraju isključivo iz jednog razloga: protiv Francuske u četvrtfinalu, Turske, u finalu – najviše. A to je podatak da igraju kod kuće pred koliko već hiljada ljudi i to je na njih na žalost, uticalo opterećujuće. Ne postoji nijedna druga stvar koja može da izvrši toliki pritisak na njih da bi im palo samopouzdanje. Previše su iskusne i dobre…

Kako su reagovale kad ste im rekli „vi ste za mene najbolje na svetu“?

– Iskreno, nisam im gledao u lici da bih video reakciju, posle sam čuo da su bile tužne i da su neke i plakale… To su situacije koje se ne nameštaju, ne spremaju se nego ispadnu iz dubine duše, ono što stvarno misliš. Rekao sam im to, istina, nisam bio oduševljen kad sam posle video da su kamere sve snimile i da je išao i ton jer se čula i psovka… Dobro, u Srbiji se to i ne računa kao psovka… Smejao sam se, otišao sam u jednu televiziju i na bilbordu piše: vi ste meni najbolje na svetu, ko ih j… Zar je moguće da od svih rečenica koje sam izgovorio za ovih 20 godina, vi morate psovku da stavite?!

Drugačiji su vam tajm-auti nego pre, ranije ste bili mirniji, puštali ste ih da sam vide gde greše, sada ste, utisak je, emotivniji?

– Zoran Terzić sad i pre deset, pogotovo pre 20 godina u reprezentaciji, to je totalno druga priča. To je vrlo vidljivo, igračice to vide, ja vidim, a najteže je sebe videti. Eto, tolika je to razlika kad i ja primećujem: nema više divljanja, vrištanja, nekih stvari koje su me karakterisale da se na treninzima i utakmicama ljutim na igrače, da neću da pričam sa njima, da stalno imamo neke prepirke koliko ispunjavaju neke zadatke za koje smatram da su najvažnije na svetu, a one – da nije baš tako… Sve to s godinama prolazi, pretvara se više u neku porodičnu atmosferu nego u odnos trener – igrač. Sad ide period za koji ne znam kakav će biti i kako ćemo ga i na koji način prebroditi. Prvi put za 20 godina dolazi do prave smene generacije. Uvek smo pripremali jednu-dve, pa kad jedna ode, druga je već spremna… Sada će broj da bude drastično veći, jedna generacija prestaje da igra praktično… Da li će kao Milena Rašić završiti sad, ili za dva meseca ili godinu, ali, definitivno je kraj i treba na to računati i videti na koji način stvoriti generaciju da bi opet sve funkcionisalo kako treba. Kako će to ići videćemo, ali, definitivno će i meni biti drugačije mnogo. Uvek sam imao svoju ekipu koja je dugo bila tu, sad ću imati par njih: Tiću, Minku i gomilu dece s kojima imam neki drugačiji odnos… Videćemo kako ćemo uraditi tu priču…

Nazirete li neku novu Tijanu od svih devojaka koje se nisu pojavile na Evropskom prvenstvu?

– Ne samo novu Tijanu, Tijanu novu ne možete da nađete u celom svetu, to je raritet, nešto što se javlja u 100 godina u sportu, ne samo kod nas, nego u celom svetu. Niti ima kod nas, niti bilo gde i neće ni biti u skorije vreme. Problem je u tome što mi nemamo ni novu Rašu, novu Maju, novu Brankicu, Stefanu… u tome je problem. Sa jedne strane ljuti smo što nemamo slične devojke da ih naslede, a sa druge strane – i normalno je da ih nemamo. U našoj reprezentaciji bili smo u situaciji da imamo najboljeg dizača na svetu – najboljeg korektora na svetu, najboljeg srednjeg blokera na svetu, još jednog ili dva srednja blokera koji su među tri-četiri najboljih na svetu, Brankicu koja je jedna od najboljih napadača na svetu.

Praktično tim sveta?

– Šest sedam igrača od koji su dva-tri najbolji na svetu na svojim pozicijama, a ove ostale su među tri-četiri… To je nezamislivo!

A gde je selektor u tom „timu sveta“?

– Selektor je srećković da je imao takvu ekipu pa se i on vodi da je jedan od najboljih na svetu zbog toga. One su ga izbacile na tu poziciju, malo on njih, a više one njega…

Slušaju li vas? Ako je najbolja na svetu, verovatno ponekad razmišlja „šta ovaj čovek priča, ali, saslušaću ga“?

– Ne mogu da garantujem  šta misle.   Ubeđen sam da znam u većini slučajeva., ali ne mogu da garantujem. Pokazuju da maksimalno poštuju moj posao, slučaju me o bilo čemu da pričam i što je važnije da pokušavaju da razmisle o onome što sam im rekao i uzmu to u obzir…

Mislite li sa ove distance da je možda greška što ste toliko puta pobedili Italiju u jako kratkom vremenskom intervalu, da li su uopšte bile potrebne one tri prijateljske utakmice u Beogradu sa Italijankama?

– Nismo imali neke preterane mogućnosti da igramo praktično ni sa kim osim sa Italijom. Italija je veoma kvalitetna ekipa i odgovara nam jer igra neku vrstu odbojke sličnu našoj. Nije na primer kao Belgija koja igra „ludačku odbranu“ sa gomilom kuvanih lopti. Da sam znao da ćemo izgubiti finale, opet bih sve one tri utakmice dobijenih 3:2, jurio da pobedim. Mislim da to nema uticaja, koliko si puta pobedio, pa jednom moraš da izgubiš…

Da u glavama reprezentativki provejava misao „ove smo već pobedile četiri puta za mesec dana, lako ćemo“..

– To, ne! To ni jedne jedine sekunde nije bilo u njihovim glavama. Finale Evropskog prvenstva, nema šanse da su tako razmišljale.

Posle utakmice protiv Turske, malo ko je od nas sa strane,  pomislio da bi protiv Italije moglo da bude teže nego što je bilo sa Turkinjama?

– Italija ima najbolju ekipu. LJutiće se i Turkinje i ove moje, ali Italija ima najbolju ekipu. Zašto? Ima izuzetne igrače: Egonu – ona je bukvalno nezaustavljiva, Silva je bila najbolji primač na SP 2018. Drugi primač Pjetrini je najperspektivnija na svetu, mi to nemamo. Srednjake su oduvek imale dobro. I ono što je najvažnije – prosek njihovih godina je, ne verujem iznad 23-24… Italija je od početka bila najozbiljniji kandidat uz nas i Tursku za igranje u finalu. Prvo Italija, pa onda mi i Turska…

Kako održati epitet najboljeg u svom sportu?

– Mnogo je teško i objasniti i održati… Opet mora mnogo toga da ti se pogodi da bi održao, pogotovo kad si najbolji na svetu. Pogotovo Srbije. Nije realno. Vaterpolisti su jedni od retkih koji tu uspevaju. Zamislite, vi ste prvaci sveta u odbojci pored neke Amerike, Rusije, Brazila, Kine… Idemo da održimo to i da opet budemo prvaci sveta. Zvuči nerealno, a kamoli koliko je teško…  I kad pitate kako se osećamo kao najbolji na svetu, odgovor je opterećujuće izuzetno. Imaš pet minuta kad si najsrećniji. Pet minuta, dan…. predivan osećaj, ispunjava te celog… I od sutradan izađeš na zidine te tvoje tvrđave i vidiš kako ostali grizu da bi te pobedili… Opet ideš kamen po kamen, ne daš da te sruše. A što si bolji tih što grizu sve je više.

Sledeći dan je nova utakmica… To je vaša česta rečenica…

– Posle Svetskog prvenstva rekao sam devojkama: ovo je idealna prilika da razmislite dobro, na vrhu ste neke planine, pogled puca nadaleko, možete da vidite sve. I ono što je bilo i  što će biti, imate izuzetnu perspektivu, sedite i razmislite: mogu – ne mogu, želim – ne želim… U meni još uvek ima motiva ili nema motiva. Jer, kad dođeš do toga da postaneš prvak sveta logično je da sledeće pripreme počinješ i opet ti „neki“ Vanja Banković radi neke vežbe, Opet neki Terza zvoca po ceo dan. I opet krećeš od nekog takmičenja Gran pri… A već si prvak sveta, vidite, razmislite dobro, pa kad razmislite, siđite dole i krećemo da radimo ili ne radimo. Međutim, posle tog Svetskog prvenstva cela ekipa ostala je praktično na okupu i dobro su odradile i period posle toga.

Ima li u vašoj profesiji nekog mladog trenera kojeg ćemo za 20 godina pitati isto što i vas danas?

– To je pitanje na koje nemam odgovor. Prvo, nisam objektivan, drugo ne znam. Ti mladi koje znam – Branka Kovačevića, ljudi koji su mi bliski u reprezentaciji, oni su mojih godina, ne računam ih… Ovi mladi su uglavnom mladi momci i devojke koji rade kod nas u Srbiji ili su počeli u inostranstvu u nekim klubovima koji nisu vrhunski, ali za prve korake je i više nego dovoljno. Koliko su oni spremni, veliko je pitanje. Sad ću možda da zvučim kao oni stari: „e u moje vreme“… Nije baš tako, definitivno, moraće da shvate, nije samo u pitanju trenersko znanje. Da je to u pitanju samo, ima njih koliko hoćete koji znaju odbojku. Ima mnogo toga drugog. Boričić je jednom prilikom rekao: „biće teško naći zamenu za tebe, manje više da li neko zna odbojku. Na svim velikim takmičenjima koje smo odigrali, sve osvojene medalje, bio si tu. Sad treba da dođe neko ko nikad nije bio ni na Svetskom kupu, ni na Svetskom prvenstvu, Evropskom prvenstvu, Olimpijskim igrama, ni na Gran priju… Nikad ni na jednom jedinom takmičenju. Treba otići na takmičenje, videti, prepoznati, uklopiti se. Shvatiti kako ekipa funkcioniše na takmičenju. Nije to nimalo lako, psihologija je čudo… Ima talentovanih trenera u Srbiji, to nije sporno, ali, biće im potrebno vreme kad dođu u reprezentaciju… Znam to najbolje po sebi, trebalo mi je više vremena da dođem do toga…

Devojke su dobro razmislile i odlaze, a vi?

– Sad je neki prelomni momenat da se vidi šta dalje. Definitivno u našoj reprezentaciji sad nešto mora da se menja. Promene će doneti neku novu energiju, nešto novo dobro – sigurno.  Odneće nam i mnogo toga odlaskom vrhunskih igrača, ali definitivno nešto treba menjati. Kako, na koji način, koga, o tome treba pre svega u Savezu da sednemo i popričamo, da vidimo, da se dogovorimo… Promena će biti sigurno. Da li samo igračkih ili i trenerskih, znaće se vrlo brzo.

Nekoliko odbojkašica završava reprezentativnu karijeru, imate li motiva da „stvorite“ nove vedete kao što su one bile?

– Kad prvi put dođem na trening i bude mi teško, iste sekunde sedam u auto, idem u savez i završavam posao – odlazim. Jer, zauzimati mesto nekome ko ima želju, volju, energiju i motiv da radi sa tom ekipom, to ne dolazi u obzir.  Iste sekunde ću otići. Zasada drži me još želja da hoću više, bolje… Koliko ću u tome uspeti, videću, ali još uvek motiva imam.

Da li je ovo možda i najveći izazov?

– Mislim da nije i da je najveći izazov bio 2004. godine. Tada smo napravili veliki rez i sve mlade igrače uveli u priču – Maja je imala 19 godina, ove druge po dvadesetak godina: Spasojević, Đerisilo, Nikolić, Krsmanović još mlađa… Ovo će biti manje drastično nego tada jer ostaje nekoliko veoma dobrih igrača. Ostaje Tijana Bošković s kojom si uvek konkurentan. Kakvu god ekipu da sklopiš sa takvim igračem uvek si konkurentan za visok plasman.

Koliko vam je bilo korisno to što ste imali podršku na svetskom nivou  vrednog funkcionera kao što je Aleksandar Boričić?

– On je bio taj koji je donosio odluke i na osnovu svega pokazalo se da su odluke bile prave. Naša priča se sastoji iz tri dela: prvi – igrači, najvažniji svakako, drugi – trener i stručni štab i treći deo: ne manje važan Savez. Bilo koji od ta tri dela da ne funkcioniše kako treba, nema ni dobrog posla. Savez čini sve da priča funkcioniše kako treba i tada imaš i uslove da napraviš rezultat. Boričić je to vrlo dobro znao. Posle Boričića – takođe, zadržao se porodični odnos da o svemu razgovaramo naravno u svojim domenima, ali uvek se dogovorimo i odgovaramo za ono što radimo. U početku sa mnom je to bilo teško. Meni je bio važan teren i ništa drugo. Vremenom sam ukapirao da postoje i drugi veoma važni segmenti. Da li su važnije naše medalje ili je važnije to što 80 odsto devojčica u Srbiji hoće da trenira odbojku? Diskutabilno! Mislim čak da je ovo drugo važnije. Da li je važnije da osvojimo medalju ili da se ide po celoj Srbiji i da se toj deci podeli hiljadu lopti? Za neku priču, za nešto dalje što treba da dođe – diskutabilno je. Nikad na ženskoj utakmici nije bilo 20.000 ljudi, to je nešto što ostaje… Da li bi bilo bolje da smo osvojili zlato pred 5.000, ili srebro pred 20.000? Da ste me pitali pre deset- petnaest godina, odmah bih rekao baš me briga za publiku – zlato! Sad je odgovor diskutabilan…

Kad ste promenili razmišljanje da je ženska odbojka drugi sport u odnosu na mušku?

– Moje razmišljanje je bilo takvo pre ulaska u žensku odbojku, ali, vrlo brzo sam promenio mišljenje – kad sam video kako rade i da ne zaostaju za muškarcima ni malo. Bukvalno, ni malo. Ostao je emotivni deo, na njih više utiče nego na muškarce: da li će se posvađati sa dečkom, da li će neko iz publike da vikne nešto… Takve stvari na njih utiče više nego na muškarce, ali sve drugo – iste su, ako ne i bolje… Lakše ih je pridobiti nego muškarce. Onog momenta kad vide da napreduju na pravi način, da je dobro to što rade, tvoje su 100 odsto. Kod muškaraca je to i ovako i onako. Devojke su drugačije, više se vežu…

Da li se nekad neka rasplakala zbog vaših grubih ili oštrih reči?

– Jeste i to više puta. I zbog grubih, nekih drugih i nekih priča u drugačijem tonu…

Jesu li kasnije shvatile?

– E, to je ono što me žalostilo jer sam od nekih očekivao mnogo, mnogo više, pokušavao sam na sve način da im objasnim da tako ne mogu da funkcionišu… i posle pet-šest godina pojavi se i kaže bio si u pravu, da sam tad znala… A ja hoću da se pojedem, prošlo je 10 godina, a ništa nismo uradili…

Možete li da uporedite srebrnu medalju sa Evropskog prvenstva sa bronzanom iz Tokija?

– Slično je. Na Olimpijskim igrama i na Evropskom prvenstvu pobedili smo sve protivnike koje smo trebali da pobedimo. One utakmice s rivalima koji su tu negde po kvalitetu, takođe smo dobili. Izgubili smo od ekipa koje su bolje od nas. Čak smo tu Italiju uspeli da pobedimo na Evropskom prvenstvu, imam običaj da kažem – prevarili smo ih. Mislim da je njihova ekipa u ovom trenutku veoma, veoma jaka, ali uspeli smo da ih pobedimo na  Olimpijskim igrama. Mislim da nismo napravili ni jedan kiks. Odigrali smo dovoljno dobro da osvojimo medalje, a opet, nedostajalo nam je malo da budemo još uspešniji. Ali, to je sport.

Da li vam je satisfakcija što je napravljen kontinuitet, da li je to bolje nego da ste osvojili zlato na Evropskom prvenstvu, a ostali na primer bez medalje u Tokiju?

– Večno pitanje… kome je sad bolje Italijankama ili nama. Kad se završilo Evropsko prvenstvo, svi bi se menjali sa Italijom. Kad prođe neko vreme – niko se ne bi menjao. Kontinuitet je ono što određuje kvalitet neke ekipe. Zlatna medalja je zlatna i o tome se priča neko vreme, kraće ili duže, ali, to je nešto što je bilo tada. Kvalitet ekipe se određuje po tome kakav kontinuitet ima, a ne po tome da li je u nekom trenutku bila prvak sveta. Naša ženska reprezentacija je po tome sigurno najbolja reprezentacija u Evropi u poslednjih desetak godina. To je sigurno. A moguće je da smo najbolji i na svetu, jer porediti Evropsko prvenstvo sa Pan Američkim igrama je iluzorno. Evropsko je mnogo jače – zaključio je Zoran Terzić, selektor reprezentacije Srbije.

Kako funkcioniše boravak u karantinu, ima li bežanja, kašnjenja?

– Imamo dogovore od pre 15 godina a da ga nismo ni pomenuli od tada. Do jedan sat mora da se dođe u hotel, posle toga – ne. Sportista može da dođe u hotel u jedan, posle toga, vi kao devojke ne ličite na sportiste ako dolazite u tri sata u hotel nego ličite na nešto drugo. To nećemo da dozvolimo pre svega zbog vas. Spavajte kod kuće… Od svih njih možda se dva ili tri puta pojavio slučaj da su spavale kod kuće. One znaju dobro šta je potrebno da bi ekipa funkcionisala i drže se toga bar u 99 odsto, siguran sam u to.

Hteo sam da odem 2009. godine

Da li vam je nekad stigla voda preko vrata i da kažete, ne mogu više?

– Više puta, ali, zanimljivo nikad mi nije došlo zbog umora ili teške sezone. Par puta zbog toga što rad koji smo uložili tog leta nije doneo nikakve rezultate. Osećao sam se katastrofalno i sve misli išle su mi ka tome da prestanem da budem trener reprezentacije.  Usledila je priča sa savezom, sa Boričićem… Uticali su na mene da ostanem… Bilo je to 2009. godine kad ništa nije funkcionisalo. Sva takmičenja bila su katastrofalna, imali smo gomilu povreda… A, onda je Boričić došao i rekao: okej, za dve godine je Evropsko u Beogradu, mi moramo da uzmemo bar medalju, a po mogućnosti da budemo i prvaci. Hajde da napravimo priču za 2011. Napravili smo i krenuli dalje.

Ima li sličnosti sa današnjom situacijom?

– Ne znam. Mnogo toga je drugačije, ja sam drugačije…

Puno ste dali našoj odbojci, dala je i ona vama, zar ne mislite da bi ova reprezentacija bez vas imala teži gotovo neizvodivu misiju i da ste posle smene generacije upravo vi možda i ključna karika potencijalnog uspeha?

– To je veliko pitanje. Prvo, da li ćemo biti uspešni u narednom periodu, ne zavisi samo od toga kakvu ćemo imati ekipu, zavisi i kakve će druge reprezentacije da budu… Muška reprezentacija je najbolji primer, kad su se oprostili Vanja, Kvisko, celo društvo… pa su ostali samo Nikola Miljković i Vanja Grbić, svi su prognozirali da to više nije to, a mi smo postali prvaci Evrope i treći na svetu. Nikad ne znate da li će sa nekim novim trenerom biti to nova energija i nova priča oja će da bude i bolja od ove. Kako možete da znate.

Mikrofon, „čvrga“ i komentar

Da li ćete na narednim utakmicama zabraniti mikrofon za vreme tajm-auta?

– Neću ga zabraniti, ali, meni se to ne sviđa… Mikrofoni su za to da se posle utakmice daju izjave. Svi dobro znaju da je to skupina ljudi koji provode puno vremena zajedno i da je normalno i da se opsuje, lupi čvrga… U finalu na tajm-autu, mi vodimo, višeno je da uzimamo zlato, ekipa se okupila oko mene, a pre toga Stefana je udarila loptu i osvojila poen. Mi imamo pravilo ako je protivnički dizač u prvoj liniji – ne smeš da udaraš loptu, moraš da igraš kontranapad, a ako je dizač u drugoj liniji – onda napadaš. Dizač je bio u prvoj liniji, Stefana je napala što je nepravilno, ali je uzela poen. I odmah u tajm-autu, ja se prisetim, a ona pored mene sagnuta, „udarim“ joj čvrgu blago naravno i pitam „jesmo li se nešto dogovorili“? „Jeste, ali ja volim to, više nego išta“, sve je bilo u šali, kad na jednom portalu komentar pola metra – treba mi zabraniti rad sa devojkama jer ih fizički maltretiram, ja ovakav – onakav. Stefana čita komentar i umire od smeha, kaže: „sad ću ja da mu odgovorim“… Nemoj da ti padne na pamet…

Devojke vole da igraju u reprezentaciji

Koliko je treneru teško posle klupske sezone, da pripremi dva velika takmičenja kao što su Olimpijske igre i Evropsko prvenstvo u tako kratkom vremenskom intervalu?

– U saradnji sa kondicionim trenerom i medicinskim delom stručnog štaba radimo da bi smo ih osposobili za takve situacije – kad imaju dva takmičenja jedno za drugim a došle su iz sezone… Sve što mi radimo, sigurno utiče, ali uzalud je ako one u glavi nisu spremne da to rade. Možeš da se okreneš na teme, da ih držiš u hiperbaričnoj komori svaki dan po deset sati, one neće biti oporavljene i spremne. Imamo ludačku sreću što imamo takav skup ljudi i nemamo nikad ni najmanji problem da neka kaže: “ne mogu, umorna sam, treba mi pauza”… Za reprezentaciju nema nikakvih problema. Zato je i mnogo lakše, nemaš nikakav problem da ih dovedeš na nivo… Teško je kad imaš dva takmičenja zaredom, ali imali smo i četiri: Evropske olimpijske igre (bronza), Gran pri, Svetski kup (srebro) pa Evropsko prvenstvo (bronza)… Fenomenalno – tri medalje…

Koliko je bilo teško izgraditi situaciju u kojoj možete da konstatujete „sve hoće i trče da igraju za reprezentaciju“?

– Ne znam koliko smo mi – savez, ja kao prvi trener i svi mi koji učestvujemo u tome, uspeli i koliko bi nam uspelo da one to ne vuku iz porodice i da nemaju tu žicu da žele da igraju za reprezentaciju bez obzira na sve. Definitivno to je tako… Ok, učinili smo i mi sa naše strane pričama zašto se igra i za koga igraju, ali, to je nešto što se vuče od kuće, vaspitanje, karakter…