Ja, Vico Zeljković

Od velike sudbine hrabri i odvažni nikad ne beže, a njihov put uspešnosti vodi ih preko istina shvaćenih na vreme.

Bez obzira što je život, kojeg danas trošimo, postao mnogo težak i mukotrpan posao, mladost koja stiže ima viziju svog puta, kakvu - takvu, ali ima!

Nije li to i osnovica skice za portret 33-godišnjeg aktuelnog predsednika fudbalskih saveza Republike Srpske i BiH kojeg je na te pozicije dovelo izuzetno uspešno angažovanje u banjalučkom Borcu, a kad ga je preuzeo bio je gotovo pred gašenjem! Reformisao ga je i preporodio do balkanskog fudbalskog autoriteta i počela su da stižu priznanja sa raznih strana, pre svega, iz UEFA, FIFA, zatim susreti na fudbalskim spektaklima na Vembliju, Alijans Areni, Sankt Peterburgu… uz autoritete kao što su: Aleksandar Čeferin, Đani Infantino, Zoran Laković, Davor Šuker, Džon Teri…

Ja, Vico Zeljković!

Mladalačkim žarom i uživao je u evropskom početku svog fudbalskog stvaralaštva. Federalnom Sarajevu odjednom je sve što je Zeljković uspešno započeo da radi počelo je da smeta, usledile su primedbe na razne načine, eto i reakcija “pete kolone” iz Republike Srpske, kažu da ima i svoju adresu; na stranu što se pokoja iluzija raspukla baš kako i biva sa iluzijama, valjalo se sa svim tim nositi i boriti. Eto, to je uboga BiH, da tamo gde ona počinje istog časa prestaju da važe razum i logika.

Ima li tu dobra namera i bilo koja svetačka mudrost, ikakvu šansu!?

Šta više, nema dana, kako je vreme odmicalo, a da odnekud nedopre eho reči briljantnog i nikad do kraja shvaćenog Branka Ćopića “znam ja nas, j… ti nas, ali znam ja i njiha, j… ti i njiha!”

Kako i kome u takvoj, svesno stvorenoj sumanutoj atmosferi objašnjavati da nema sreće u ma kakvom nametanju svoje pameti, već jedino i isključivo u dogovoru, niti dobrog nadanja u raspletu zla vremena.

Šta, onda, možeš i očekivati u fudbalu “Dejtonske tvorevine” kad oni koji se u nju tobože zaklinju, a sve čine da ona i fudbalski bude ničija i svačija, umesto naša! Takvoj zajednici nikada ni sudbina ni istorija nisu bili naklonjeni! Šta više, njen novi neminovni kraj još snažnije je otkrio tragičnost zablude i njenog samog početka!

Koliko god zvučalo čudno jedini čist lik u takvoj žalosnoj priči bio bi samo Vico Zeljković, a namera Republike Srpske kojoj je upravo Zeljković bio autentičan tumač uvažavanja i pravičnosti u zajedništvu, bila bi gorka uteha za časni naum.

O, da, tek to…

Pretnje smrću mlađanom Vici Zeljkoviću, zbog angažovanja u fudbalu, stigle iz Federacije, ostaće kao istorijska sramota navodne države BiH, kao dokaz da ona to nikad i ne treba da bude, čak kad bi je stvarale sve sile, a čuvale sve vojske ovog sveta! Nije samo tužno i ružno, već za brigu što danas Zeljković ima pratnju državnih organa. A po svemu je zaslužio, pre svega već ostvarenim rezultatima, da ima podršku kompletne BiH, da fudbal bude, zbog istorije i tradicije, zaštitni znak mladih ljudi koji pripadaju ovoj igri.

I tako!

Krhka bi bila svaka ljudska pamet za toliku glupost i ludost, ma kako ko to shvatao i doživljavao.