Ne znam da li je zaludan posao, i sam u njemu pokušavam biti akter, da sport, predvođen fudbalom, sveobuhvatno teži umetnosti; on danas veličanstveno svedoči o emotivnim doživljajima u rasponu „plus – minus beskonačno“, koji, opet, pojedinačno utiču na ljudske duše i sudbine, kao malo ko drugi!

Taj doživljaj posle se ispoljava i u svakodnevnom životu koliko kao ljudska filozofija uzbunjivača da sportska umetnička klica hrabro stoji na putu bezobzirnoj nevidljivoj ruci novostvorenog surovog kapitalizma! Preti li, čovečanstvu, da se generalno svede na „video igricu“ s kojom će pojedinci, ili grupa njih, na dugme krojiti svet i upravljati njime.

Jer!

Sve ostalo, prostim okom vidljivo, kao produkt nove civilizacije uz moćnu prljavu propagandu, svodi se na svojevrsne političke, ekonomske, industrijske, pogotovo vojne, finansijske... kartele koji su zarobili ceo svet.

Sport, pogotovo fudbal, još uvek je brana takvom suludom naumu!

Dokle?

Sve dotle dok svi oni koji sportu iskreno pripadaju, upravo kako to i biva u umetnosti , budu istrajni i strpljivi u borbi da ova oblast ljudskog stvaralaštva nije, niti će ikad biti, kopiranje znanog i vidljivog, nego da znano i vidljivo učini još vidljivijim, kao bespogovornu umetnost ljudske duše.

 Poštovanje velemajstorima poput Mesija, Ronalda, Levandovskog..., do juče Brazilcu Ronaldu, Zidanu, Ibrahimoviću..., ali planetu su majstorstvom osvojili Pele, Puškaš, Jašin, Maradona...

Svaka čast današnjim fudbalskim asovima, a i onim drugim, s nekadašnjih jugoslovenskih prostora: Vlahoviću, Kataiju, Mitroviću, Modriću, Mladenoviću, Joviću, Džeki, Handanoviću, Pandevu, Jovetiću..., ali njihova sposobnost i umeće ima temelj u čarolijama ostavljenim u nasleđe od Džajića, Šoškića, Zambate, Osima, Vukotića, Oblaka, Sušića, Pančeva, Savićevića...

Taj osećaj zahvalnosti ide do tvog dečačkog sećanja, tako da danas blistavi Stojan Vranješ, pa Nemanja Bilbija, Jovo Lukić..., u stvari samo su nastavljači ovdašnje zlatne  niti fudbalskih asova: Milce Novakovića, Tome Kneza, Velimira Sombolca, Husnije Fazlića, Brane Krivokuće, Abida Kovačevića, Zorana Smileskog, Nenada Gavrilovića, Muhameda Ibrahimbegovića, Damira Špice..., kao i mlađani Vico Zeljković, po istoj logici nastavlja put izuzetnih fudbalskih pregalaca: Svete i Veljke Đorđevića, Marka Aničića, Mesuda Mulaomerovića...

Umetnost, i u fudbalu, i u gradu mog rođenja i života, kao oda radosti za istoriju, uvek je čarobnija od bilo koje stvarnosti, kao što je stvarnost da su „Lešinari“ ljuti na svoje ljubimce zbog „igre očaja“ i 1:1 minule subote u Trebinju protiv Leotara; i neka je tako, zato fudbal i jeste igra svih igara.