Barnko Davidović i Dušan Alempić

OSIJEK – Dušan Alempić je slavu golmanske veličine stekao braneći boje zvorničke Drine, zeničkog Čelika, Osijeka, vinkovačkog Dinama, novosadske Vojvodine, te Radničkog iz Sombora. Dokazao je da i bez inostrane karijere njegovo ime može biti sačuvano od zaborava.

Ako je Šoškić bio prvi do Beare, onda je Dušan Alempić bio najbliži do najboljih. Rođeni je Zvorničanin, branio u vreme kada je Jugoslavija u fudbalu silom se zvala.

„Kako ste to lepo rekli. Dragi Sportski žurnal. Svaki put, iako živim u Osijeku, kada imam priliku ja prelistavam taj list. Koristim priliku da uputim pozdrave svim čitaocima“, kaže Dušan Alempić.

Rođen u Zvorniku, pa i golmansku karijeru počeo je da gradi u „gradu na Drini“.

„Često sam u Zvorniku, odem tamo i gledam utakmice Drine. Sedim i o fudbalu pričam sa nekadašnjim saigračima. Gradonačelnik pruža punu podršku. Vidim, imaju svoju školu fudbala, mogli bi dobiti generaciju igrača koji će doneti seriju dobrih rezultata. Mala su komešanja oko izmeštanja stadiona. Videćemo kako će se to završiti. Svojoj Drini želim povratak u Premijer ligu BiH i da u tom takmičenju ostane što duže“, govori Alempić.

U Čeliku iz Zenice nastupao je pet sezona. Na „Bilini polje“ došao je godinu dana od otvaranja pomenutog sportskog zdanja. Sve se sjajilo, a i Čelik bio zapažen u tada jakoj prvoj ligi Jugosavije. Lepe ga uspomene vežu za rudarski grad.

„Nikad neću zaboraviti vreme provedeno u Zenici, među tim ljudima i u tom klubu. Čelik volim i Čelik mi je na srcu. Imali smo dobru ekipu, odlične navijače. Deca su mi tamo odrastala do školskog uzrasta. Žena je tamo igrala košarku u 1.ligi Jugoslavije, ali deca su bila zdravstveno slabašna, pa smo prešli u Osijek i ispalo je sve dobro. Najlepše dane svoje mladosti proveo sam u Čeliku i u Zenici. Da mogu, sve bih isto uradio, opet bih bio tamo“, ne skriva Alempić.

Prešao je sa porodicom u slavonsku ravnicu, u Osijek. Kuriozitet da je Osijek tada imao veliki broj čuvara mreže, ali samo su on i Branko Davidović mogli da brane, imali su kvalitet za tako nešto. Osijek je (p)ostao njegova sudbina.

„Ne žalim, ispalo je tako. Deca su tu završila školu, a supruga i ja smo u penziji. Osijek i Osječani su slični našem mentalitetu. Prime te toplo, uljudno, ono što dogovorite to ispoštuju. Bio sam i kapiten Osijeka, igrači su me birali. Ljudi me u gradu uvažavaju, a i ja njih. I kćerka i sin su bavili se sportom. Imali smo dobrih igrača i rezultata. Da, Branko Davidović došao je iz Maribora. Ja sam hteo zaštiti igrače i došao u sukob sa tadašnjim predsednikom kluba, pa sam morao otići iz kluba, ali Osijek je dobio vrhunskog čuvara mreže u Branku Davidoviću i nije slučajno karijeru nastavio u Crvenoj zvezdi“, govori Alempić.

Zvezdaš Davidović je iz Osijeka došao na Marakanu. Mnogi su verovali da će i Dušan Alempić završiti u jednom od klubova „velike četvorke“. Nije igrao ni u inostranstvu nego u vinkovačkom Dinamu i novosadskoj Vojvodini.

„Sukob sa predsednikom Osijeka uticao je da budem administrativno isključen iz kluba. Kao kapiten , nisam dao na sebe i na igrače. Kasnije su se saigrači povukli, ja sam ostao sam. Onda sam u Osijeku završio Fakultet fizičkog vaspitanja i sporta, te nisam otišao vani. Takav sam, nisam dozvoljavao nepravdu i javašluk. Kasnije sam se vratio u Osijek i to je bila, na neki način, moja pobeda i trijum fudbalske pravde“, priseća se Alempić.

Kažu da je vrhunski golman pola tima. On je radio sa mladim čuvarima mreže. Reklo bi se da je bogatstvo imati vrhunskog gorostasa među stativama.

„Jeste. To je mukotrpan posao, pa odajem priznanje svima koji su kasnije radili sa nadolazećim golmanima. Danas i nije kao u moje vreme. Tada je svaka ekipa imala najmanje dva vrhunska golmana, a ovi danas po Hrvatskoj, ma niko ne zaslužuje nastupe u reprezentaciji. To je moje mišljenje. Bojim se da je slično stanje i na ostalim eks Yu prostorima“, podvlači Dušan Alempić.

Kome danas pričati kako se u njegovo vreme sve kupalo u lepoti? Da su Partizan i Zvezda padali u „Gradskom vrtu“, da je Osijek umeo da pobedi i u Splitu i u Zagrebu, da su stadioni bili krcati, da nam se divio ceo svet. Sa ove vremenske distance deluje nestvarno, ali bilo je tako.

„Ne samo da je bilo. Koliko je samo bilo publike, predivna vremena. Danima se živelo za naredne utakmice. Idemo gledati nekog igrača, nekog golmana. Danas nema lepote, duha, šarma, vica, nema ništa. Danas vrate loptu od protivničkog šesnaesterca do svog golmana. U moje vreme treninge je posmatralo 2.000 ljudi, danas ih nema toliko na najvažnijim utakmicama. Danas klub gubi 3:0, a ima posed lopte. Kakav crni posed, umrla je lepota fudbalske igre“, skrušeno će Alempić.

Šta učiniti, pa da sve bude kao nekada? Zapravo, može li sve biti kao nekada, fudbalu u čast?

„Ne mora biti kao nekada. Pogledajte EP, jedan gol pao iz slobodnog udarca. Bilo je 14 autogolova. Da ne poverujete. Klubovi kupuju igrače koji imaju snagu, a ne lepotu u igri. Igrači su limitirani, oni rade i ne uživaju u igri. Fudbal moraš osetiti u nervima, a ne kroz video igrice. Treba i neka pravila fudbalske igre promeniti. Pojedinci izvode kaznene udarce i skaču u vis, levo ili desno, a sve na štetu golmana. Moraju se i golmani zaštititi u određenoj meri“, nastavlja on.

Osijek je bio grad dobrih fudbalera, koliko ih je samo gospodarilo širom kontinenta.

„Viđam sve svoje drugare, većinu njih. I u Osijeku, pa drugare iz Novog Sada, Sombora, Bačke Topole, Vinkovaca. Proveo sam prelepe dane u fudbalu. Mogu me svi prijatelji zvati, može i kasno noću. Supruga slika i stavra, dugo sedim i dajem joj tako podršku. Imao sam iz Vinkovaca poziv, nudili su mi zaštitu i podršku i u najtežim vremenima. To se ne može zaboraviti. To je potvrda da je sport poveznica svega, prijateljstva ostaju“, ponosno će Alempić.

Znamo da su Osijek i Borac imali skoro ,pa bratske relacije u njegovo vreme i nešto kasnije. Tim iz Banja Luke u vrhu je bh fudbala. Njegove prognoze, mogu li Borac, Velež, Željo, Sloboda, Sarajevo, Osijek, Rijeka, Olimpija, Sutjeska, niški Radnički... da krenu za Zvezdom, Partizanom, Dinamom, a ovi za Milanom, Liverpulom, Realom…? Evropa nikog ne čeka i svoje vreme ne gubi.

„Može, ali isključivo to zavisi od novca. U Osijeku po deset meseci nisu dobijali platu. Onda su došli Mađari i ostavili klub u životu. Danas taj kolektiv ima više od 500 dece u svim selekcijama. Ima dece, ima talenata. Ima ih i u Zvorniku, u Banja Luci, u Zenici itd. Davor Šuker je spasio Osijek sa Mađarima. Uskoro će biti i novi stadion. Ljudima koji u sportu gledaju samo sebe nije mesto u sportu. Fudbal oplemenjuje ljude, pa treba da plemeniti odlučuju o sudbini sportskih kolektiva“, zaključio je Dušan Alempić.

Ako kroz ovaj tekst, dragi čitaoci, niste dokučili ko je bio Dušan Alempić, evo još dve rečenice: nije bio Beara, nije bio Šole, ali prođite Zvornikom, Zenicom, Osijekom, Vinkovcima, Novim Sadom, Somborom i tamo će vam sve o njemu reći, Dušan Alempić, fudbalski golman sa stotinu ruku.

Divili mu se mnogi…