TUZLA, LESKOVAC – Ranko Cakić rođen je 1952.godine. Postao je jedan pod najboljih golmana na prostoru nekadašnje Jugoslavije sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, a stigao je i do najviših akademskih zvanja. Navršava se šest godina kako se preselio u večnost i počiva na groblju Svetog Ilije u rodnom Leskovcu. Međutim, brojna fudbalska imena su za istakla da Ranko Cakić pripada onim ljudima koji ne mogu da završe u zaboravu. I ova priča je u toj misiji, da oživi sećanje na legendarnog golmana Dubočice, tuzlanske Slobode i podgoričke Budućnosti.

Sećate li se Ranka Cakića?

Bio je vrstan golman Slobode, a po nezaboravnim potezima na utakmici kod Partizana u Beogradu dokazao je da je čovek ono u šta veruje: čast, čestitost i poštenje! Zaslužio je da se pamti, jer ti njegovi ljudski i sportski tragovi i u životu i u sportu vraćaju veru u ljude. Prolazile su godine, evo i decenije, a Ranko Cakić ostaje da se pamti za sva vremena. Iako je pre šest godina preselio se u legendu, namera nam je da otrgnemo od zaborava sve ono što je pomenuti Leskovčanin uradio za najpopularniji sport. U ovoj priči, ne govori Ranko Cakić nego njegovi saigrači i sve same zvezde jugoslovenskog fudbala njegovog doba.

Rade Jovičić bio je jedan od rekordera po broju odigranih utakmica u šampionatima Jugoslavije, ali i bliski prijatelj Ranka Cakića. Čuva ga u divnim uspomenama.

„U izuzetnim sećanjima mi je, a bili smo divni drugari. Doveo ga je Mića Duvandžić. Branio je tri ili četiri sezone u Slobodi, pa prešao u Budućnost. Bio je jako obrazovan, vredan, pametan čovek. U Leskovcu je kupio imanje, prosledio mi je više igrača dok sam bio trener u Gradačcu. Bio je izuzetno građen, odmeren, vodio je računa o ishrani. Bio je vredan čovek, radiša. Šteta, mnogo mlad je otišao“, kaže Jovičić.

A Rizah Mešković „požurio“ je u Split da postane svetla figura najsjajnije generacije Hajduka. O naslednicima u Tuzli nije brinuo, bilo ih je. Ranko Cakić to je postao u pravom smislu te reči. O njemu je „Mate“ mnogo toga čuo. I sve u superlativima.

„Bio je golmančina. Kada sam ja otišao u Hajduk, on je došao u Slobodu. Branio je za Tuzlake protiv Hajduka Jasmin Divanefendić, a Cakić je došao kada sam ja iz Hajduka otišao u Holandiju. Iz Sarajeva je došao vrhunski golman Fuad Hajrović, član B reprezentacije Jugoslavije, u to vreme to je nešto značilo. E, Ranko Cakić je drugi golman po svemu vrednom da je došao sa strane u Tuzlu. Otišao je prerano, bio je obrazovan, a kvalitetan golman. Sve najbolje čuo sam o njemu“, govori Mešković.

Vezni fudbaler gradačačke Zvijezde, tuzlanske Slobode, Galatasaraja, kruševačkog Napetka i reprezentacije Jugoslavije Ešef Jašarević delio je sa Rankom Cakićem svaku sudbinu prvoligaša iz „grada soli“. O golmanskoj veličini iz Leskovca imao je pregršt lepih reči. Popularni „Jašar“ bio je sa Rankom Cakićem na utakmici kod Partizana u Beogradu kada je junak naše priče napustio gol Tuzlaka da bi pomogao prvotimcu crno – belih koji se previjao po travi. Beograđani su tada postigli gol, sudija ga priznao, a nešto kasnije FS Jugoslavije dodelio je Ranku Cakiću priznanje za fer – plej. Takav je čovek bio golman sa juga Srbije.

„Bio je ljudina, sportska veličina, akademski građanin i jedan od najboljih golmana Jugoslavije, a u to vreme bilo je mnogo dobrih. Tada nije bilo fer-pleja u određenoj meri, jer da jeste onda Partizan nije trebao da pošalje loptu u gol dok naš Cakić pomaže povređenom igraču Beograđana. To je sve govorilo da je Cakić velikan, ispoljio je viteštvo, da je bio sportska veličina“, priseća se Jašarević.

Ranko Cakić bio je sigurnost, stub odbrane Slobode, jedan od razloga zašto je Sloboda sredinom sedamdesetih bila toliko u modri, poručio je golgeter „crveno – crnih“ Dževad Šećerbegović.

„Za Ranka Cakića mogu samo da kažem da je bio jedinstven. Vrhunski golman, odličan čovek, neprevaziđen prijatelj. To su bile najlepše godine Slobode, a Cakić je bio standardan. Otišao je prerano. Velika šteta. Bio je uspešan ekonomista, a izvanredan sportista. U mnogo čemu bio je prvi. Ponosan sam na prijateljstvo sa njim. On je bio oženjen iz Tuzle, dolazio je i uvek smo se šalili, družili, evocirali uspomene na divno vreme“, naglašava Šećerbegović.

I Mersad Kovačević je nastupao za Jugoslaviju onda kada je Ranko Cakić kucao na vrata reprezentacije, u vreme kada je Meske bio tobdžija Tuzlaka, a Cakić činio čuda na golu Slobode. Ko to da zaboravi, pita se Kovačević.

„Bio sam prvotimac Slobode i mladi reprezentativac Jugoslavije kada je Ranko Cakić stigao u Tuzlu. Bio je pozitivan lik, uvek motivisao mlađe igrače, dobro se uklopio u izuzetno jaku ekipu Slobode tog vremena. Bio je veliki drugar, pružao podršku mlađima, a radilo se o vrhunskom čuvaru mreže. Bio je veliki profesionalac i može se svrstati među najbolje golmane tog vremena u zajedničkoj zemlji. Ostaje žal što je tako rano preselio se u večnost, ali sudbina je bila jača“, istakao je Kovačević.

Zvorničanin Dušan Alempić je gospodario pred golom zeničkog Čelika i Osijeka onda kada je as Dubočice dominirao u Slobodi. Logično da biranim rečima govori o pokojnom kolegi Ranku Cakiću.

„Kao čovek je bio vrh, veseo u društvu. Želeo je pomoći svakom, posebno mlađim sportistima. Bio je velikan, dobričina. O golmanskim kvalitetima nije trebalo trošiti reči. Mogao je igrati gde poželi širom Evrope, ali nije mi jasno zašto nije bilo tako. Možda je zato što se pre 28.godine nije moglo vani. Nisu upitni ni golmanski ni ljudski kvaliteti. Jako mi je krivo i žao što ga više nema“, dodaje Alempić.

Mostarska lasta, Enver Marić, doletela je ovih dana iz Berlina u Mostar, tvrdeći da iz rodnog grada više ne odlazi, kao što Ranko Cakić ne može otići u zaborav. I o njemu se ne može reći sve u dvetri reči.

„Znam da je u Slobodi bilo mnogo dobrih golmana. Mešković, Cakić, Omerović… Dobrih golmana imao je i Mostar. Cakić je bio elegantan, izuzetno brz, bio je atraktivan. Tada je predstavljao klasu, dobro se postavljao. Ja volim brze i pokretne golmane, a on je bio dinamičan. Ubeđen sam da je u to vreme bio među vodećim golmanima u Jugoslaviji“, tvrdi Marić.

Nakon Dubočice i Slobode Ranko Cakić obreo se u tadašnjem Titogradu. Razumljivo, bio je neprikosnoven i na golu Budućnosti. Iste boje branio je i Zoran Batrović koji je još stigao da obuče dres Sutjeske, Prištine, Partizana, Deportiva, Borca, Mogrena i jednom reprezentacije Jugoslavije. I da Banjaluku nastani u srce, pronalazeći životnu saputnicu u toj lepotici sa Vrbasa. A Ranko Cakić? Eeee, to je bio golman za primer, prijatelj za nezaborav, naglašava Zoran Batrović.

„Ranka Cakića pamtim kao izuzetnog golmana, dragog prijatelja. Kada je došao u Budućnost bio je na pragu reprezentacije. Kada sam čuo da je umro jako sam tugovao, dugo smo se družili. To je život, mlad je otišao. Međutim, uvek ću da se sećam Ranka, kao golmana i čoveka. Bili smo veliki prijatelji, ostao mi je u izuzetnom sećanju. Uvek duhovit, nasmejan, lafčina“, istakao je Batrović.

Nije uvek lako u životu biti veliki. Ima to i svoju cenu, ali jeste lepo. I čoveka za buduće generacije ne prepušta zaboravu, već naprotiv, pamte se baš kao i Ranko Cakić i prepričavaju kao simboli čojstva i čestitosti.

Bio jednom Ranko Cakić, baš da se nikad ne zaboravi…