Čovek u fudbalu, ma koje navijačke strasti, bio predsednik, član rukovodstva kluba, trener, igrač ili navijač, može prihvatiti trenutni apsurd, ali ne može fudbalski živeti i trajati u apsurdu; ne postoji smisao bez smisla!

Tako je nastalo fudbalsko pravilo života da je nekad glasnije ćutanje, nego najglasnija i najjasnija izgoverena reč!

Dokazao je to minuli 1. mart, kad su Bošnjaci slavili ubistvo srpskog svata Nikole Gardovića ispred crkve na Baščaršiji, a tog dana 1992. godine vatra požara zapalila je celu SR BiH. Suština zla koji je doneo 1. mart 1992. najbolje su objasnili Hrvati rečima upućenim Bošnjacima: “bili smo s vama 1992. godine, ne znajući šta i nama spremate, kao što je farsa sa Željkom Komšićem. Zajedno više nismo!”

Kao u svakom haosu i metežu, kao u ovom “slavlju”, na udaru se našao i fudbal, ko, opet, u tom konglomeratu nađe logiku, alal mu vera; ona, logika, nikad nije ni živela u BiH!

Pa dalje, pojedinci i ne mali broj medija iz federalnog Sarajeva obrušili su se na predsednika Fudbalskog saveza BiH Vicu Zeljkovića, inače predsednika i Fudbalskog saveza Republike Srpske. Kriv im je što Savez nije slavljenički obeležio 1. mart; ko i kako tim i takvim može uopšte da objasni da su ovdašnje ludosti uvek odraz kukavičluka.

Ako je iko, od kada je konstituisan “krovni” Savez u Dejtonskoj tvorevini, učinio na afirmaciji fudbala u BiH, onda je to Vico Zeljković, nošen mladalačkim žarom, ali i velikom energijom i sposobnošću. Badava, Zeljković je kriv zato što je Srbin iz Republike Srpske!!

To je ona čemerna strana BiH koja gasi svaku nadu boljitka za sve narode na ovom delu Balkana.

Zeljković nije reagovao, pogotovo nije se upuštao u isprazne polemike, u stilu ko, kako i zašto, već ćutke nastavio svoju fudbalsku misiju obilazeći klubove, pomažu ih na razne načine, traga za novim sponzorima, koliko god može nastoji, i uspeva (možda i to nekom smeta!) da odvoji fudbal od zle i naopake politike. Otvara put fudbalu BiH prema Srbiji, Hrvatskoj, Sloveniji… Evropi i svetu, koristeći u tom naumu svaku priliku, tako i ovogodišnji “Dan fudbala Republike Srpske” koji Fudbalski savez Republike Srpske organizuje sa Sportskim žurnalom, a izrastao u prvorazrednu fudbalsku svetkovinu.

Gotovo svi istinski fudbalski radnici i Bošnjaci i Hrvati i Srbi prihvatili su i podržavaju njegovu misiju, izuzetak je “sarajevska grupa”, zadojena prljavom politikom s kojom pokušava da truje sport!

I tako, laž i bezobzirnost uvek su bili besplatni upravo onoliko koliko i zloba dolazi od nemoći. Vico Zeljković je, na sreću fudbala, shvatio od prvog časa sve za dobro ove izuzetne čarolije.

Biti dostojan sebe, ma šta čovek radio i bilo koje životne dobi bio, dokaz je da si na strani jačeg, a pogotovo časnijeg!