Veselin Đurasović

MOSTAR – Fudbaler defanzivnih zadataka Veselin Đurasović jedan je od retkih igrača koji je svoju ljubav prema Veležu ispoljio vernošću samo jednom gradu i klubu. I danas je u Veležu u ulozi trenera i sportskog funkcionera. Za njega ne postoji leva i desna strana, naši i njihovi, istočni i zapadni. On je samo Mostarac i Veležovac.

Svoj dug Veležu koji mu je omogućio da izraste u jedan od simbola ovog, nekad i u Evropi renomiranog, kluba Veselin Đurasović vratio je najiskrenijom ljubavlju, požrtvovanjem i istrajnošću da je trener Veleža u jednom periodu Vukašin Višnjevac rekao da ne postoji tim na planeti koji igrača poput njega ne bi želeo da ima u svojoj ekipi.

„Počastvovan sam da mogu govoriti za vaše čitaoce. Znam da je mnogo onih koji pamte ono vreme i snažan Velež. Sve pozdravljam, dragi su mi svi ljudi dobre volje“, otvorio je razgovor ovaj Mostarac.

Velež maršira Jugoslavijom, Balkanom, Evropom. U gradu bisera, starina, svega dobrog i privlačnog sve se rumeni, jer tako žele „rođeni“, a odnekud dopiru pesmice koje Velež dižu u nebesa,  jedna se i danas pevuši: „Mi smo raja iz Mostara!“ Sve ovo liči na san, a nije san. Tako je bilo. I Veselin Đurasović je iz tog sna, pardon – stvarnosti!

„Velež mi je doneo mnogo radosti, a bilo je i tuge. Počeo sam karijeru sa 15 godina u Mladosti u Raštanima. Zapazili su me treneri iz omladinske škole Veleža. Imali smo odličnu ekipu i, da se malo pohvalim, uzeli smo 1974.godine najkvalitetniji evropski turnir, Kvarnersku rivijeru. Onda sam 1975.godine potpisao svoj prvi profesionalni ugovor i ostao u svom Veležu do kraja karijere“, priseća se Đurasović.

Rođen je na Božić, 7.januara 1957.godine. Svoj fudbalski put podario je Mostaru, a srce mu je zarobio Velež za sva vremena. Od ovih sto godina kluba, skoro pola veka pripada njemu i njegovoj generaciji. Prijatelji ga oslovljavaju sa „Jazo“. Verovatno zbog onog jaze koji se ničeg ne plaši i od kojeg se sve prepreke odbijaju.

„Da, verovatno po tome. U to vreme svi smo mi u Mostaru imali nadimke. Pošto sam ja bio igrač koji se nije plašio, išao sam glavom na kopačku, onda su me tako prozvali. Bio sam hrabar i prepreke su odbijale se“, nastavlja on.

Debitovao je za svoj Velež protiv zagrebačkog Dinama 1976.godine. Onda je u Ljubljani bio okršaj Olimpije i Veleža, uz direktan televizijski prenos. Mostar se divio Veležu, a u Raštanima svi su bili na nogama. Nažalost, otac mu je tada iznenada preminuo. Možda i zbog prevelike ljubavi ka Veležu, ogromne sreće što vidi sina kako stasava u fudbalsku veličinu, ali da to pripišemo ljudskoj sudbini. Tek, on je za Velež nastupao 19 godina, odigrao više od 500 utakmica, a 304 zvanična nastupa u Prvoj ligi Jugoslavije.

„To je, da , bilo 1976.godine. Tada je jugoslovenska liga bila među četiri ili pet liga u Evropi. Igrao se super dobar fudbal. Velež je bio u modi, svi su ga voleli. Jedina je ekipa koja uz klubove iz ’velike četvorke’ nije ispadao iz lige. Niko nije dolazio u Mostar siguran da će pobediti, a mi smo umeli da savladamo sve klubove i kod kuće i na gostovanjima“, priseća se Đurasović.

Naglašava da je ponosan na činjenicu da je među četiri Veležova asa po broju nastupa u dresu Mostaraca: odmah iza Envera Marića, Franje Vladića i Duška Bajevića. Dakle, uz legendarni „BMV“ još jedna Veležova živa legenda.

„Tako je, tako je. Četvrti sam u Veležu, posle te tri veličine. Negde sam pročitao da sam po broju odigranih prvoligaških utakmica dvadeseti fudbaler na području bivše Jugoslavije. Znače mi te brojke. Govore da je neko pratio moje igre, moje nastupe, da je sve imalo smisla“, zadovoljno će Đurasović.

Deo je onog Veleža koji je osvojio Kup maršala Tita 1981.i 1986., te Balkanski kup početkom osamdesetih. Malo je nedostajalo da budu šampioni zemlje koje se mnogi sve više sećaju sa setom, ali poraz na moranje u Tuzli u tome ih je sprečio. Pa, ipak, Đurasović je deo generacije koja je sa lakoćom bedila Crvenu zvezdu, Partizan, Hajduk, Dinamo, Harc, Aek, Fljamurtari i tako dalje. Sarađivao je sa više trenera i svima je zahvalan.

„Imao sam dosta trenera, kod svakog od njih bio sam standardan. Prvi trener bio mi je Sulejman Rebac, drugi je bio Vukašin Višnjevac. Sa Milošem Milutinovićem osvojili smo kup Jugoslavije 1981.godine, a drugi one 1986.godine trenirao nas je Duško Bajević. Sa Enverom Marićem bili smo jesenji prvaci Jugoslavije. Od svakog trenera sam nešto naučio, ne bih nikog izdvajao. Svima sam zahvalan“, govori on.

Predivan osećaj je udisati mostarski behar u februaru, ali jednom je počeo da širi čudne mirise. U to vreme igrao je Veselin Đurasović svoju oproštajnu utakmicu, a rival je bio kao na početku – zagrebački Dinamo. Čudni su utisci sportiste, govori nam on, kada mora da se oprosti od igre svog života, jer ga godine sustižu, a srce bi još htelo.

„Bio sam tužan, bilo mi je jako teško. Znao sam da je gotovo, da prestajem da igram. Suze su mi tekle. Publika me je podržavala, ispratila me i bodrila. Bio je pun stadion. Nije mi bilo lako u tim trenucima“, priseća se nekadašnji defanzivac Mostaraca.

Ima ko zna koliko prijatelja koje mu je podario fudbalski sport u Ljubljani, u Skoplju, u Podgorici i Nikšiću, u Beogradu, Novom Sadu, Nišu, Subotici, Zrenjaninu, Zagrebu, Splitu, Rijeci,Osijeku, Vinkovcima, Banja Luci, Sarajevu, Tuzli, Zenici, Bugojnu itd. Drži do tih prijateljstava, čuje se sa nekim od ljudi koji su, kao i on, bili neko i nešto u fudbalskom sportu.

„Čujem se s nekim od njih. Još sam u sportu, sretnem te ljude, ali svi negde žure. Neki kontakti su i izgubljeni. Ipak, kada se sretnemo sednemo, popijemo kafu, te se ispričamo o prohujalim, ali dobrim vremenima“, nastavlja.

Posvetio se Veselin Đurasović trenerskom pozivu. Dok su neki pokušavali da izblede sjaj mostarske fudbalske slave, busajući se u tuđa prsa,  on je svom Veležu ponudio srce na izvolite. Za njega je, ne sumnjamo, Velež ljubav koja ne prolazi.

„Za mene je Velež sve. Posle nesrećnog rata opredelio sam se za trenerski poziv. Posedujem Uefinu A licencu, radio sam u Veležovim mlađim selekcijama, a dva puta bio sam asistent trenera seniorskog tima. Zaista, Velež mi je sve i trenutno sam službeni predstavnik omiljenog kluba na utakmicama Premijer lige BiH. Sve mi je dao Velež, sve sam dao Veležu i tako će biti dok ja budem živ“, podvlači on.

Otac je blizanaca Siniše i Slaviše, pa Srđana. Voleo bi da ima fudbalske naslednike, možda ih i bude.

„Jedan od sinova, Srđan, igrao je mali fudbal i sada je trener mladih. Imam unuka i dve unuke. Nikada se ne zna, možda me unuk nasledi“, voleo bi Đurasović.

Veselin Đurasović još čeka dan da Mostar bude kao u pesmama Alekse Šantića, u delima i naučnim radovima braće Ćorović, lep i okupan „Mostarskim kišama“ kakve pamti Miša Marić. I da Velež napreduje i pobeđuje, bude sladak kao smokve iz njegovih Raštana, ili trešnje iz srca Hercegovine.

„Hvala Sportskom žurnalu što se setio mene. Hvala vama na svim tim divnim rečima. Sada sam još sigurniji da u mojoj karijeri sve je imalo smisla“, zaključio je naš sagovornik.

Imala je Jugoslavija na stotine i stotine fudbalskih bisera, a Veselin Đurasović jedan je od retkih koji je pružao čudan sjaj. Raštane svojata, Mostar voli, a u Velež je zaljubljen.

Jazo, Jazo... , kao da još odjekuje dolinom Neretve...

Veselin Đurasović, dok je igrao u Veležu