XS
SM
MD
LG
03.06.2022 Piše: Predrag Sarić / Sportski žurnal

Seme zla

Čokančićem ću te, čokančićem ćeš me.

Na žalost u ovom slučaju nije reč o brzalici za vežbanje pravilnog izgovora, već o najblažem sažetku opisa košarkaškog rijalitija u finalu Jadranske lige. Rijalitija kog samo potpuno neupućeni nisu očekivali. Ali, i najupućeniji se nadaju da postoji crvena linija preko koje se neće preći.

Posle svega viđenog, nada da će tako biti sve je manja, tik smo uz liticu potpunog beznađa. Sad bi se čak i najoptimističniji pre kladili da će i krajnje granice biti probijene.

Seme zla, isključivo zbog ličnog interesa, nije zasejano juče. Dogodilo se to pre skoro četvrt veka, kad je na derbi uz blagoslov jednog tadašnjeg moćnika u Pionir uneta količina pirotehnike koja bi zadovoljila potrebe epskih ratnih filmova, „Neretve” i „Sutjeske”, zajedno. Raketa je tad sa jedne tribine preletela na drugu i pogodila nedužnog dečaka.

Seme je razbacano na plodnom tlu, godinama se đubrilo i zaprašivalo, ne bi li ga normalnost slučajno nadvladala. Četvrt veka kasnije, oni koji vole košarku sa gađenjem se mole da se sve što pre završi, jer mržnja prema onom drugom zaslepila je um u tolikoj meri da ništa sveto nije. Brižljivo odgajano, seme je bujalo i razgranalo se do neslućenih razmera, toliko da je košarku potpuno zaparložilo.

Vremenom smo od velemajstora igre u timovima, došli do modernih gladijatora poput onih iz naučnofantastičnog filma Rolerbol o sportu punom surovosti. Za naše prilike crno i crveno-beli gladijatori su izuzetno plaćeni, što ne podrazumeva da su po automatizmu dolaskom u redove večitih rivala potpisali i saglasnost da im budu razbijene glave ili ne daj bože ostanu bez oka. Čista je slučajnost što se to nije dogodilo našem mladom reprezentativcu kad mu je tik uz glavu proleteo čokanj (flašica) ili treneru kog je promašio mobilni telefon ostrašćenog strelca.

Izostanak vajld karte za Evroligu podigao je ulog i tenzije do maksimuma. I kao mnogo puta ranije pretvorio košarku u rat. Ali, ni priča o Evroligi nije od juče, traje već dve decenije. A i u njoj, kad se sve ogoli, na kraju dolazimo do zaključka da je interes pojedinaca, zaklonjen plaštom klupskog, bio i ostao ispred opšteg.

U drugim sferama života svedoci smo da ni domovina više nije svetinja (čak u bukvaru nema ni Ršuma). Kad se zbog materijalnog ćara prodaje vera za večeru, imamo i brojne primere kojima zbog eventualnog dolaska na vlast ni otadžbinski interes nije svetinja.

A u takvoj postavci stvari srpska košarka, večiti derbi, institucije kakve su Zvezda i Partizan, kao ni najbolji izdanci iz njihove istorije nemaju nikakve šanse. Na žalost, predstavljaju samo monetu za potkusurivanje u ruletu na čijem su talonu ogromne sume.

Za sreću u košarci, kao i u Grlićevom filmu, očigledno je potrebno troje. Ko je treći, uz Zvezdu i Partizan, teško je prosuditi. Mudre stručne glave koje vide dalje od nosa, odavno nemaju tu snagu da ih neko sasluša, a kamoli posluša.

U svakom slučaju vreme je da neko kaže DOSTA! Prelazak crvene linije bio bi izlazak na put bez povratka.