BIJELJINA – Admir Smajić bio je jedan od najmlađih prvotimaca Partizana u klupskoj istoriji. Bio je miljenik Partizanovog juga, a jedno vreme i kapiten „crno – belih“. U „Humskoj“ je proveo devet sezona i tri puta radovao se šampionskim ostvarenjima. Danas živi i radi u Švajcarskoj.

„Admir je fini, ponos prvaka, pametne glave, driblinga laka, što dobro uči i vredno šljaka — vole ga svaka, i sestra i baka, ne samo one iz Teočaka...”

Zar ima autentičnije najave našeg sagovornika od stihova pesme besmrtnog Duška Radovića?!

Sportski žurnal gosti Admira Smajića, fudbalera sredine terena, danas eminentnog fudbalskog trenera i radnika.

„Pozdravljam vas i sve vaše čitaoce koji će čitati sve ovo. Drago mi je da mogu nešto reći“, čulo se s druge strane žice.

Može čovek da ode na kraj sveta, ali zavičaj ostaje u srcu i duši. Verujemo da su Teočak , te Bijeljina i Radnik u kojem je započeo sjajnu karijeru svakodnevno u mislima.

„Sada iz ove percepcije objasniti mlađim igračima na koji način se tada živelo i u onoj državi koja je država u mom srcu, taj karakter ljudi, to poštenje, način razumevanja, prihvatanje svih ljudi bez obzira na veru ili neku pripadnost nešto je što je njima nepojmljivo. Ostaće neki trag. Kako je nekada bilo daleko lepše nego sada, verovatno. Ja se svaki put vraćam u Bijeljinu, vezan sam za taj grad, interesuje me Radnik, a Bijeljina je u moje vreme bila jedan mali, lepi i tihi grad gde sam ja počeo karijeru, ali ubrzo sam otišao u Beograd i u Partizan“, govori Smajić.

Kako to da iz semberske ravnice ode u Beograd, a ne, recimo, u Tuzlu ili Sarajevo? On je jedan od najmlađih prvotimaca u istoriji Partizana, ponosan je na tu činjenicu.

„Ja sam iz jedne porodice koja je kompletno navijala za Partizan, počevši od mog dede, pa moj stric, moj ujak, pa svi moji. Tada su za nas iz okoline Bijeljine postojala samo dva kluba: Partizan i Crvena zvezda. Retko je ko navijao za drugi klub. Moja želja je bila da odem u Partizan. Bilo je više ponuda, ali ja sam znao da ću obući dres Partizana. I sa nepunih 17 godina otišao sam i uzeo tri titule, doživeo mnogo lepih stvari u Beogradu. Partizan je klub za koji se ne navija, Partizan se voli. Takvo je tada bilo vaspitanje“, nastavlja on.

U crno – belom dresu nastupao je Admir Smajić punih devet sezona, odigrao više od 250 zvaničnih utakmica, postizao golove, radovao se titulama 1983., pa 86.i 87.godine. Bilo je mnogo povoda za slavlja. Ima mnogo razloga da se sećanjima često vraća u ta zlatna vremena.

„Uzeo sam te titule 1983., 86.i 1987.godine. I sve uz jaku konkurenciju. To je pošlo za rukom meni i još dva ili tri igrača. Svi klubovi su imali dobru organizaciju, niz kvalitetnih fudbalera. Možda mi je trofej iz 1983.godine i najdraži. U finišu sezone smo na stadionu Zvezde igrali protiv Dinama. Zagrepčani su poveli sa 2:0, ali snašli smo se. A za njih su igrali Marko Mlinarić, Zvezdan Cvetković, Velimir Zajec, Cico Kranjčar, Bora Cvetković, Štef Deverić… Nas je vodio Miloš Milutinović. Izjednačili smo i navijači su me tada odneli sa Zvezdinog do našeg stadiona. To se ne zaboravlja“, priča Smajić.

Igrao je više od deset derbija, onaj 79.od 12.oktobra 1986.sigurno mu je poseban. U trijumfu Partizana od 2:0, uraganska igra crno-belih i Smajićev gol kao najava sigurnog slavlja.

„To su stvari koje se ne mogu zaboraviti. Kažu da je to bio najbolji Partizanov derbi. Sa druge strane jako dobra Crvena zvezda u kojoj su Stevan Stojanović, Marko Elsner, Dragan Stojković… Doduše, imali smo puno šansi, Fadilj Vokri nije iskoristio jedanaesterac. Onda sam ja dao prvi gol, Milko Đurovski sa penala postigao još jedan. Imali smo neverovatan pritisak da uzmemo titulu i znali smo da Zvezdu moramo dobiti. Zaista, tada smo imali najbolji tim u Jugoslaviji“, priseća se Smajić.

Karijeru je nastavio u Švajcarskoj, odnosno u Ksamaks Nojšatelu, pa u Bazelu i okončao ju je u Jang bojsu. Nema razloga da bude nezadovoljan inostranom karijerom. Uostalom, u Švajcarskoj mu je lepo, tamo i danas živi, radi i stvara.

„Ostvario sam ovde bogovsku karijeru. Ksamaks je tada bio najbolji u Švajcarskoj. Od nas 11 čak 9 igralo je u svojim reprezentacijama. Do 39.godine sam igrao, ovde sam se oženio, ovde mi kćerke žive. Imao sam fantastične godine i u poslovnom i u igračkom pogledu, ali sam jugonostalgičar i rado se vraćam u prošlost i prisećam se derbija, one lige, navijača, ljudi nasmejani i veruju jedni drugima, poštovanje među ljudima. Nismo svesni šta smo imali, imali smo sve. Iza mene su jako kvalitetne godine. Uvek ću se rado sećati Jugoslavije“, priznaje Admir Smajić.

 Sa Olimpijskom reprezentacijom plavih uzeo je bronzu 1984.godine u Los Anđelesu. Tada se verovalo da imamo buket vrsnih igrača koji će nam u godinama koje dolaze da donesu buket radosti i zadovoljstva, ali nije bilo tako.

„Da, uzeli smo tu medalju na Olimpijadi. Imao sam tešku povredu, tamo sam doživeo dvostruki prelom vilice i to me odvojilo osam meseci od fudbala. Tu su bili Milko Đurovski, Semir Tuce, Dragan Stojković Piksi, Jovica Nikolić, Bora Cvetković, Mirsad Baljić…Imali smo fenomenalan tim, ali u polufinalu smo izgubili od Francuza i uzeli smo bronzu. Bili smo deca. Nismo imali dovoljno iskustva na međunarodnim utakmicama. To je bio najveći problem jugoslovenskog fudbala što smo za reprezentacije igrali sa 20 godina, a većina nas sa 27 ili 28 godina nismo bili tu. Šteta“, govori Smajić.

Imao je pet nastupa u dresu reprezentacije Jugoslavije. Debi u Banja Luci, protiv Austrije. Što život ume da posloži priču.

„Tako je. Sećam se te utakmice, dobili smo Austriju sa 4:0. Selektor je bio Ivica Osim, stvarala se reprezentacija. Uglavnom smo bili mladi. Elsner, Darko Pančev, ja… Međutim, nikada taj tim nije više zajedno odigrao neku utakmicu. Počeli su da dolaze igrači sa strane, iz inostranstva, koji su bili takvi kakvi jesu, čast svakom. Šteta, moglo je sve biti drugačije i bolje“, priznaje Admir Smajić.

Voleo bi, kaže, da je dobio poziv za Mundijal u Italiji 1990.

„Ja sam 1988.godine otišao u Ksamaks. Trebao sam ići u Fiorentinu, ali Miljan Miljanić mi je ’zabranio’ da odem, nisam imao dovoljno godina. Onda sam trebao ići sa Duškom Bajevićem u Aek, ali pojavila mi se dobra ponuda od Ksamaksa. Kada sam prešao u Švajcarsku mene je pozvao pokojni Ivica Osim i rekao: ’Imamo problem. Ideš u ligu koja nije jaka i ja tebe neću moći pozivati u reprezentaciju’. Odgovorio sam da nema problema i na tome se sve završilo. Ti ljudi najbolje znaju zašto su to uradili. Ja sam momak koji je došao iz male Bijeljine, ko nije imao iza leđa nikog, sve što sam postigao sam sam postigao i svima mogu u oči pogledati. E, sad, da li drugi mogu pogledati mene u oči, to je neko drugo pitanje“, pojašnjava Admir Smajić.

Bosne i Hercegovine na velikim takmičenjima nema. Čast Safetu Sušiću koji je reprezentaciju odveo u Brazil, a Srbija i Hrvatska na zimu boraviće u Kataru. Šta mogu ostvariti tamo?

„Hrvati su redovno na svim velikim takmičenjima. Uradili su fenomenalnu stvar. Ti momci iz inostranstva su ozbiljni sa uspešnim karijerama i kada dođu da igraju za reprezentaciju to je njima čast. Kada sam govorio o Srbiji, ima zlatne igrače, ali nema rezultata. Ponavljam, oni kada dođu na pripreme reprezentacije to je njima odmor. E, sada je Dragan Stojković Piksi to promenio. Shvatili su da im to mora biti ogromna čast. I mislim da moj prijatelj Piksi radi dobru stvar i da Srbija može ostvariti lep učinak u Kataru. Ogromna čast i velika obaveza je igrati za reprezentaciju. Što se tiče BiH, tu su mnoge stvari prisutne godinama, pa ne čudi što ih nigde nema. To je jedna realnost onoga što se godinama radi u bosanskohercegovačkom fudbalu“, analizira Admir Smajić.

Nije namera da razgovor završimo na tužan način, ali: dok je bio fudbaler Partizana tragično je život izgubio veliki Dragan Mance. U poslednjih pola godine ostali smo bez legendarnog Moce Vukotića, pa Nebojše Ušketa Vučićevića, a nedavno nas je napustio i – Ivica Osim! Odlasci dragih ljudi učvršćuju uverenje da prijatelje trebamo čuvati i dok drugi bisere prosipaju. On ih bar ima veliki broj.

„Tačno tako! Počevši od Dragana Mancea, od njegovog osmeha, želje za uspehom, radosti za životom, načina života. Zajedno smo stasavali i ulazili u prvi tim Partizana. Pa Fadilj Vokri, Moca Vukotić, Uške Vučićević, pa Miloš Milutinović, pa Toma Kaloperović… To su ljudi s kojima sam odrastao, učio, pratio, shvatao, vaspitavao se. To je moja familija. Odlazi ono što je imalo vrednost i kvalitet, ali ostaju u sećanjima. Ubeđen sam da ću napisati knjigu o devet sezona u Partizanu, o ljudima, o derbijima, o saigračima, o tri titule, o Šajberovom ’bezobrazluku’, o drugim klubovima, o odnosima koji su u to vreme vladali. Ta knjiga će biti iskreno napisana, sa ljubavlju o jednom klubu i jednoj državi i poštovanju prema svim drugim klubovima. Verujem da ću naići na razumevanje koje će ostati za generacije koje dolaze“

Kad nečija virtuoznost u bilo kojoj oblasti bude kao na početku ove priče, ispisano stihom i porukom, onda to govori zašto i zbog čega fudbalsko delovanje Admira Smajića ostalo je da se pamti, do današnjih dana. Majstorstvu niko nikada nije našao pravu meru, pa tako ni Smajiću.

I neće, nikada...