Fudbalski tim Borca iz 1961. godine

Fudbal, a i sport uopšte već odavno, onoliko koliko traje globalistička uništavajuća eta, postao je deo sveta izgubljenih vrednosti.
Očiglednost ide od malog-belikog FK Naprijeda ljubimca banjalučkog prekovrbaskog kraja, do velikog Reala iz Madrida, planetarne slave, koji mi je, inače najbliže srcu od svih inostranih klubova.
Ništa više, ispod nebeske kape, nije kao što je nekada bilo.

Blago onom ko još živi u slatkoj nadi – očekuje svašta, a iza sebe ne ostavlja ništa, poražen, jednostavno, ne može biti, ali izgubljen i sluđen može, a onda ni pomoći ni spasa nema.
Moj drug iz detinjstva Aleksandar Aco Mudrinić, svojevremeno šezdesetih godina veka iza nas, bio je omladinska “prva vazdušna puška” one velike Jugoslavije. Dobio je mesto u enciklopediji koju izdaje Akademija nauka i umetnosti Republike Srpske, nalazi se i na večnoj listi “Glasa Srpske”, najboljih sportista ovih prostora, bio je reprezentativac, kasnije veliki i entuzijasta, trener kojeg su strelci, i ne samo oni, obožavali, a sada s gotčinom u glasu kaže:
-Sport nam pred očima umire, deca se već u pionirsko dobu dele na “tatine sinove” i one druge, što je sportska pošast. Guraju se dežmekasti i debeljuškasti u skupim sportskim patikama, bez dara koje se primećuje prostim okom, a bosonogi s talentom koji se može dokučiti s nebesa, šalju kući, ako je i imaju! Biciklom svaki dan obilazim grad, sve pratim: fudbal, košarku, odbojku, rukomet… na moju nesreću svugde je isto. Deca se rangiraju po nestvarnim kriterijumima…
Ako ništa drugo Aco je zaslužio da mu se veruje, a ono u šta veruješ to bez sumnje i postoji; s tim ubeđenjem lakše je živeti i raditi. Sećanje nije uvek potonuće u prošlost; naprotiv, ono treba da afirmiše zanos i entuzijazam, još bolje i lepše rečeno ljubav:
-Detinjstvo sam proveo u današnjoj Šolajinoj ulici tik uz Palazu predsednika Republike Srpske, onda je to bila Hipotekarna banka, još niže čuvena kafana “Mostar”, potom Milanovića kuća, pa bioskop Kozara, preko puta Narodno pozorište. U “Mostaru” su se okupljali igrači Borca i najvatreniji navijači: Knez, Sombolac, Kolak, Krivokuća, Kasumović, Kulenović, Tomljenović, Vezmar, Timotijević… Borac 1961. godine postao prvoligaš, celi grad živeo je za fudbal. Nema tog zanosa danas, svako gleda samo sebe i sva priča o sportu svodi se na pare i materijalne vrednosti. Zbog toga i jeste onakav odnos, o kojem sam govorio, prema deci već u najranijem dobu; ja, i pored svega, verujem i uvek ću da verujem, u ljubav prema sportu.
Nastavlja dalje svoju priču:
-Uz Borčeve fudbalere, da ne govorim o rukometašima, nama su idoli bili Šekularac, Šoškić, Vukas, Galić, Perušić, Ferhatović, Mujić, od stranih znali smo samo za Pelea, Puškaša i Jašina. “Uživo” smo ih gledali u kinu Kozara u “filmskim novostima”. Danas nam deca nose dresove, s njima se i poistovećuju, Ronalda, Mesija, M’Bapea, Halanda, Salaha… tek po neko Vlahovića, Mitrovića, Tadića, Milinković-Savića… koji nose dres reprezentacije Srbije kao igrači inostranih klubova. To nam i dođe kao neka uteha.
Osmeh se, ipak, vraća na lice dobroćudnog čoveka Aleksandra Ace Mudrinića, a nasmejan je uvek onaj koji živi u slatkoj nadi, takav poražen ne može biti, makar živeo i u svetu izgubljenih i ljudskih i sportskih vrednosti.
Ako je sve manje ljudi, a jeste, Boga, ma kako ga zvali i doživljavali, uvek će, za opomenu, biti.

Srbija

Nije baš lako objasniti da se mečevi reprezentacije Srbije, koja se krupnim koracima vratila na veliku scenu igraju na polupraznoj Marakani, neretko i sa uvredljivim transparentima. Kako to nekom normalnom uopšte i objasniti. Za to vreme cela Republika Srpska stoji iza reprezentacije Srbije poštujući sve asove, a pogotovo velikog Dragana Stojkovića Piksija kojeg je na svojoj najprestižnijoj manifestaciji “Dan fudbala Republike Srpske” odlikovala najvrednijim balkanskim fudbalskim priznanjem Zlatnom poveljom “Miljan Miljanić”. Kud god i gde god je kročio u Republici Srpskoj dočekan je s poštovanjem, oduševljenjem i ovacijama.

Deca s periferije

Dečaci s periferije bili su čuveni fudbaleri Evrope poput Maradone, Milera, Alverta, Mura, Rosija, Rive, Besta, Asparuhova, Masopusta, Jašina Stoičkova, Kočiša, Puškaša… retki su fudbaleri iz dobrostojećih i imućčnih porodica, a to je veliki Miljan Miljanić prokomentarisao na sledeći način:
-Vidiš, to je dobro zapažanje, ali u njemu treba tražiti mnogo dublje korene. Prvo, dečaci iz manjih sredina, s gradske periferije, ili iz porodica s mnogo dece su solidarni, tolerantni, skloni kolektivu, a opet odvažni i ponosni. Zar upravo to i fudbal ne traži, na takvom temelju sve kasnije počiva do zvezdanih visina. Kako samoživ i razmažen dečak može da igra fudbal veoma teško, ako je uopšte i moguće…
Sportski žurnal