Milutineeee!

Baš tako, svi dečaci iz moje ulice, 1961.godine, uzvikivali su ime golmana koji je pravio bravurozne parade, prezimena Šoškić, čuvao je mrežu beogradskog Partizana.

Bio nam je idol! Nekoliko meseci kasnije dočekali smo ga na Gradskom stadionu u Banjaluci, Borac prvi put u svojoj istoriji postao prvoligaš, u goste je dolazio već uveliko čuveni Partizan: Fahrudin Jusufi, Velibor Vasović, Vladica Kovačević, Milan Galić, Joakim Vislavski, među njima i BanjalučaninVelimir Sombolac…

Sve, sve, ali Milutin Šoškić bio je pojam.

Na prepunom stadionu, pred gotovo 20.000 svedoka, a Banjaluka brojala 40.000 stanovnika, slila se na Gradski stadion cela Krajina, koliko zbog „Partizanovih beba“ toliko i da vidi čudesnog golmana Milutina Šoškića.

 Utakmica je završena pobedom „crno – belih“ od 7:4, nas je taj rezultat najmanje interesovao, sve oči bile su usredsređene ka „Šoletu“, makar su nas oni stariji ubeđivali da mu niko nikad nije dao četiri gola kao tada Borac.

  Minule su decenije i godine, stigao „Šole“ opet u Banjaluku, promovisan je roman Vanje Bulića jednostavnog naziva „Šole“, iako se komotno mogao zvati i „Knjiga o poštenju“, ili da nema prizvuk plagijata „Knjiga o Milutinu“. Dočekan je ovacijama u prepunom Banskom dvoru. Nije pričao o bravuroznim odbranama protiv Nemačke u Štutgartu, ni protiv Poljske u Katovicama, nezaboravnim paradama na SP u Čileu 1962., te o vrhuncu karijere kad je zajedno sa slavnim Rusom Lavom Jašinom branio gol reprezentacije sveta 1963., na Vembliju, u Londonu, a to bio i ostao jedini zvanični meč reprezentacije sveta. Izostala je i priča o olimpijskom zlatu iz Rima, te vicešampionskoj tituli prvaka Evrope, u Parizu, 1960., odnosno finalu Kupa šampiona protiv slavnog Reala , 11.maja 1966.godine u Briselu, odnosno o četiri šampionske titule Partizana, mimoišao je i priču o večnoj listi najboljih golmana sveta svih vremena na kojoj je i on…

 Govorio je, gotovo suznih očiju, o patriotizmu, kosovskim jadima, nesrećama i stradanjima Srba, ljudskom prokletstvu i pohlepi, o pokojnicima: majci, ocu, supruzi, prijateljima…

Plakala je cela dvorana! Niko nije ni krio suze. Banski dvor na čudesan način gotovo je odjekivao Mi-lu-ti-neee!

 Imaju i takvi životi…

(Fudbalski savez Republike Srpske odlikovao je Milutina Šoškića najvećim svojim priznanjem – Zlatnom poveljom sa krunom, odnosno, zajedno sa Dragoslavom Šekularcem, nagrađen je Poveljom za večno pamćenje…ponovo je Kristalnom salom hotela Bosna u Banjaluci sa svih strana odjekivalo „Milutine, Milutine“).

Na vest da je „Šole“ otputovao u večnost, iz dalekog Meksika javio se njegov saigrač Bora Milutinović, danas trener s mitološkim oreolom, uz dubok uzdah, u razgovoru s banjalučkim prijateljem čuvenim „Vrlom“, rekao je:

-Bio je velikan i kao golman i kao čovek! Poštovao sam ga beskrajno: upravo od njega sam naučio – ono do čega se teško dolazi, kroz odricanje i čelični karakter, ima najveću i cenu i vrednost. Moral, do njega je posebno držao, ležao mu je na srcu…Zbogom moj brate „Šole“.

Školu mudrosti, ali i hrabrosti i nepokolebljivosti Milutin je učio i u bolu, jer su uz njega stalno bili porodica i prijatelji, njegov Partizan, baš kao što će, verujem, Šole, na Topčideru, jednog dana, u bronzi, na večnoj straži, Partizanov čuvar biti.

Ima ljudi koji su znali rašta su se rodili. Ima, ima, ima…