Dragan Lacmanović
BEOGRAD – Dragan Lacmanović je u rodnom Benkovcu počeo da igra za matični Velebit. Onda je preko Šibenika stigao u Galeniku, pa Crvenu zvezdu. Nastupao je još u Borcu Banjaluka, Proleteru Zrenjanin, australijskom DŽastu, austrijskom Šturmu. Odlične rezultate ostvario je i kao fudbalski trener u zemlji i u inostranstvu. Jednom rečju, poznato i priznato ime jednog , za fudbal, zlatnog vremena.
I danas mu, ističe, nedostaju Velebit i Benkovac. Čini se da je bio bezbrižan dok je nastupao za kolektiv iz rodnog grada. U pamćenju je mnogo zanimljivosti.
„Najlepše uspomene vežu me za Velebit i moj rodni Benkovac, tamo sam i počeo da igram. Normalno je da volim sve što pripada Benkovcu, jer moji prvi koraci kao deteta, ali i sportiste su načinjeni tamo. Sve kasnije je nešto drugo. Doduše, imao sam žarku želju da zaigram za Crvenu zvezdu i taj san iz mladosti ostvaren je. Oko 80% građana Benkovca navijalo je za crveno – bele“, započeo je svoju priču Dragan Lacmanović.
Nikada nije skrivao da mu je idol u ovoj igri bio nedavno preminuli Vahidin Musemić.
„Kao gimnazijalac bio sam na ekskurziji i gledao sam utakmicu Jugoslavija – Meksiko u Sarajevu. On je dva gola postigao glavom. Kretao se fenomenalno. Za mene je on bio idol kako treba da izgleda jedan moderan centarfor. Znam da je jednom prilikom bio gost Crvene zvezde na turneji. Krivo mi je što se nije dogovorio sa Zvezdom da postane njen fudbaler. Za utehu, njegov brat Husref Musemić postao je Zvezdin as. Žao mi je što je Vahidin preminuo, laka mu zemlja bila i ovom prilikom pozdravljam njegovu porodicu“, tužno će Lacmanović.
U Šibeniku mu je trener bio Tomislav Ivić. Mnogi ga se sećaju i sa posebnim rečima govore o njemu i nakon toliko godina od njegovog odlaska sa životne scene.
„Tomislav Ivić je ime za koje je vezan početak moje profesionalne karijere. On je došao po mene u Benkovac i iz Velebita me odveo u Šibenik. Počeo sam da igram pored igrača koji su bili jako dobri i iskusni. Verujem da vaši čitaoci znaju da jedino trebinjski Leotar i Šibenik nikada nisu ispadali sa drugoligaškog zapada. Dakle, Ivić je neko ko je na mene ostavio dubok i neizbrisiv trag. Kada je Ivić preuzeo Hajduk odveo je golmana Poklepovića, Šimu Luketina, Ivicu Matkovića, onda je Nikica Cukrov otišao u Rijeku, Obilinović je prešao u Osijek, Ninići su prešli u zagrebački Dinamo. Dakle, radi se o velikom broju kvalitetnih igrača. Normalno je da me vežu lepe uspomene za Tomislava Ivića, smatram da je on preteča modernog fudbala“, tvrdi Lacmanović.
Govorilo se da Ivana Čabrinovića izdvaja kao najznačajnijeg trenera u svojoj karijeri.
„Ivan Čabrinović je posebna priča. To je čovek kojem ja puno dugujem. Jako lepo me prihvatio kada sam došao u Beograd. Od njega sam puno naučio kao igrač. Kasnije kao trener mnogo njegovih stvari sam primenjivao. Ivan Čabrinović je na prvom mestu od svih trenera koji su me trenirali, iako su tu i Gojko Zec, Stevan Ostojić, Dragoslav Šekularac, Bora Kostić, Đorđe Gerum, Vindiš, Veseli iz Češke…Mnogo je bilo njih, dobrih, ali Čabrinović je udario pečat mojoj karijeri. Zahvalan sam mu na tome“, otkriva Dragan Lacmanović.
Nastavlja da mu je bilo odlično u tih 11 sezona u Galenici, današnjem Zemunu. Iz tog kluba se, po pravilu , išlo u Partizan. On je prešao u Crvenu zvezdu. Samo jednu sezonu proveo je u crveno – belom dresu, a imao je sve potrebne kvalitete za najtrofejniji srpski i jugoslovenski klub.
„Sve se dogodilo na brzinu, jer bio sam se dogovorio sa Partizanom. Na nagovor pokojnog Moce Vukotića, jednog divnog čoveka, trebao sam da dođem u Humsku, jer Aca Trifunović je odlazio u Askoli. Tada su me hteli Rijeka, Sloboda iz Tuzle, OFK Beograd. Partizan se učinio korektnim. Treneri su bili Miloš Milutinović i Nenad Bjeković. Međutim, na nagovor jednog poznatog novinara i urednika ja sam pristao da odem na sastanak čelnika Zemuna i Crvene zvezde. Došao je Dragan Džajić i Konstantin Zečević. DŽaja je hteo da dođem kod njih, uzalud sam govorio da sam dogovorio sa Partizanom. Međutim, ja bih u Zvezdu otišao i peške iz Benkovca, ne samo iz Zemuna. Srce mi kuca za Zvezdu.Treneri su bili Ostojić, Kostić, Šekularac i Đorić. Nije se moglo vani pre 28.godine. Igrao sam za prvi tim, ali na prijateljskoj utakmici protiv Voždovca povredim se. Kada sam oporavio se, odigramo i uzmemo mostarski turnir. Onda za trenera dođe Gojko Zec. Pomoćnik Dragoslav Šekularac se nešto zakačio sa Milošem Šestićem. Naravno, stao sam u zaštitu Šeleta. Imao sam tada dogovor sa DŽajom da idem u Bastiju, ali za pola godine, jer tada odlazi iz Bastije Zdravko Borovnica. Međutim, kako me Šeki počeo da ’buši’ ja sam hteo po svaku cenu da odem. DŽaja me pozove i objasni da Rade Savić i ja idemo u DŽast Melburn u Australiju. Nisam pogrešio. Kasnije sam otišao u Borac, tada je trener bio Đorđe Gerum“, pojašnjava Lacmanović.
Mnogo je uspomena i sa petog kontinenta.
„Tamo postoje četiri kluba koja se vole. To su Juventus, Real Madrid, Mančester junajted i Crvena zvezda. Ja sam prvi fudbaler koji je iz Crvene zvezde stigao u Australiju. Veliki broj ljudi i novinara dočekalo me tamo. Pre odlaska, igrala je Zvezda u Splitu protiv Hajduka. Vedran Rožić je mesec dana pre mene otišao u Australiju. Nije mogao iz Splita, pa je preko Zagreba odleteo za London. Pošto je Australija članica Komonvelta nije im trebao pasoš i direktno su produžili za daleku zemlju. Rožić se našao u Kroaciji iz Sidneja. Takođe, Srbi, Grci, Italijani su imali svoje klubove. Jednom prilikom pozovem Kroaciju Sidnej i pitam da li mogu dobiti Vedrana Rožića, kada su saznali da ga treba Dragan Lacmanović odgovorili su mi: ’Za tebe on nije tu!’ Kasnije kada smo igrali, zagrlimo se i poljubimo na centru, navijači tog kluba su zviždali tome. Krivo mi je zbog toga, nije bilo potrebe za zvižducima“, podseća Lacmanović.
Nastupao je i za Borac. Čak je jedan meč za Banjalučane odigrao povređen.
„Ha – ha – ha – ha. Iznenadili ste me tim pitanjem. Malo kome o tome pričam, ali reći ću vam sve. Po povratku iz Australije, trener Gerum doveo me u Borac. Igrali smo protiv Veleža, a golman je bio čudesni Enver Marić. On brz, hitar. Abid Kovačević gurnuo mi je jednu loptu u kazneni prostor, bio je 88.minut pri rezultatu 1:1. Marić krene na loptu, ja sam želeo da ga preskočim i samo sam osetio da je nešto ’kvrcnulo’. Nije tada bilo ovih pustih aparata da se vidi šta je. Sledeću utakmicu igramo u Mariboru. Znao sam da dolaze ljudi iz Šturma da me gledaju. Tražio sam injekciju protiv bolova. Igrao sam tada libera i daju mi tri injekcije, odigram poluvreme, uzme me Šturm. Odem u Grac i pauza je bila mesec dana, ja se nekako oporavim i ispalo je sve dobro“, priseća se Lacmanović.
Trenirao je u Srbiji, Crnoj Gori, u Tunisu i Libiji. U punoj je snazi, još fudbalu može da pruži mnogo.
„Aktivno sam igrao do svoje 39.godine. Kada sam se vratio iz Austrije otišao sam u Proleter iz Zrenjanina. Dogovorio sam se sa DŽemaludinom Mušovićem za Čelik iz Zenice. Međutim, Kiki Omeragić je došao i ubedi me da idem u grad na Begeju. Tamo mi je bilo fino. Predsednik kluba Zemun, Ostojić, pozove me da dođem u Zemun i tu sam praktično oprostio se od aktivnog igranja. Kasnije sam započeo trenersku karijeru. Slobodan Pejović, Dule Čelar i Vlado Bulatović odlično su vodili klub. Moja lična karta su golman Adamović, pa Ristović, Đorđević, DŽodić, Čelar, Milijaš, Kežman, Stolica… postali su igrači pod mojom trenerskom palicom. Kasnije sam vodio Paraćin, pa Obilić, OFK Beograd, Mogren, pa u Tunis, pa Metalac, pa Sutjeska, Čukarički, Hajduk Kula, onda u Libiju i niz drugih klubova“, ističe on.
Jednom prilikom je izjavio da je Zvezdan Terzić najuspešniji fudbalski radnik u Srbiji. Zvezda će uskoro u evropska iskušenja. TSC, takođe. Pa, Čukarički. Bilo bi lepo kada bi najlepše godišnje doba dočekali na međunarodnoj sportskoj sceni.
„Da, rekao sam za Terzića to, jer vodi Zvezdu. Uspehe Zvezde imali su pre samo Zvezda iz Barija i Zvezda iz finala Kupa UEF-a. Ova njegova Zvezda je ponovo moćna i moderna. Zvezdan Terzić veoma je sposoban čovek, može da napravi mnogo toga i zna da napravi dosta toga. Ljudi mu na teret stavljaju neke stvari, ali oslobođen je krivice, dokazano je da nije bio kriv. No, vodi dobro Zvezdu. I Vlado Bulatović je u OFK Beogradu i u Zemunu bio jako sposoban. Naravno, neprikosnoveni su bili Dragan Džajić i Nenad Bjeković, vodili su najveće jugoslovenske klubove, kao potvrda da pravi ljudi trebaju biti na pravom mestu. Verujem da će Zvezda da prezimi u Evropi. TSC igra dopadljivo, ali biće teško. Želeo bih i Čukarički da uspe, jer tamo su moji dragulji direktor Grkinić i trener Igor Matić. Kada je izbegao iz Bugojna, našao sam ga u Slankamenu i doveo u Zemun. Voleo bih zbog tih momaka, najviše, da Čukarički ode dalje“, zaključio je Dragan Lacmanović.
Imala je Galenika, odnosno Zemun toliko imena čije vrednosti ne prolaze. Mahom su odlazili u Partizan ili Crvenu zvezdu. Dragan Lacmanović je jedna od fudbalskih ikona kluba iz Gornje Varoši.
Ona čiji sjaj ne prolazi...