Zašto?
Veljko Paunović FOTO: Sportski žurnal
Kod nas se fudbal pretvorio u: „da je ovo, da je ono, da nije bilo ovoga...“ A to, loptanje nogama, kao najprefinjenija umetnost ljudske atlete, ne trpi. Decenijama slušamo – malo nam je nedostajalo! I stalno nam malo fali!
Početak je uvek, kao nepoznanica, težak, služi, uglavnom, kao alibi onima koji bi večno da se kriju iza nekoga, nečega...
Ili postoji energija koja će ideju da pretvori u motiv ili ćemo izumreti, fudbalski, samo na konstatacijama i sudbinom tužnom, sa zaključkom – nismo imali sreće!
Sa jadnim svatovima ni slavlja na svadbi nema...
Na startu novog ciklusa UEFA Lige nacija samo treba da se zapitamo: da li je i sada Dragan Stojković Piksi najveći, i glavni, krivac za sve?
Nije, sada će to da bude Veljko Paunović! Kao što su to bili: Slobodan Santrač, Radomir Antić i, pogotovo, Slavoljub Muslin. Za Piksija čekamo da vreme presudi...
Saniboj je nasledio generaciju koja je, po mnogima, bila zrela da osvoji Evropski šampionat u Švedskoj 1992, ali su joj snove „pojele“ sankcije Ujedinjenih nacija, one organizacije za čijom binom se, pre neko veče, jako čula, i odjeknula, reč jedne male, ali ponosne, suverene zemlje! Bilo je teško posle sankcija, ali legendarni Miljan Miljanić je, u duhu zapadne Srbije, dao poverenje golgeteru „romantičara“ i nije pogrešio. Santrač je sa „plavima“ u Francusku došao preko Čeha, evropskih vicešampiona, a porazila ga je penal-prečka u duelu sa Holanđanima, Predraga Mijatovića, junaka baraž dvomeča protiv Mađarske.
Antara se „sudario“ sa monoplistima koji su, tada, na plećima njegovog autoriteta, po Beogradu, pričali kako su, ustvari, oni ti nazaslužniji za plasman u Južnu Afriku, posle neukusnog razjedinjenja u Nemačkoj 2006. sa Ilijom Petkovićem čiji je najveći greh bio njegov sin Dušan, uvršten u reprezentaciju za Mondijal. Dinarski čovek iz Knina, stasao na Karaburmi kao i Santrač, je toliko ponižen i poništen, da je na „Danu fudbala“ u Banjaluci 2018. godine rekao ono što svi nepriznati Srbi u Beogradu očekuju: da budu selektori Republike Srpske!
Po korenu Krajišnik, po rođenju Vojvođanin, a po opredeljenju Era – nećak slavnog narodnog heroja Rade Brkića ispod Grmeča, po kojem je poneo junačko ime, Radomir Antić uspeo je da izgradi kult reprezentacije u demokratsko nastrojenoj Srbiji! Onda su i njemu „našli“ sina Dušana, da ga optuže, oblate, omalovaže, dehumanizuju i oteraju. U istom tom Beogradu! Kajanje je usledilo kasnije, ali... Srbija je ostala dužna Radomiru sve ono što je on za nju dao. I on je maštao da jednog dana bude selektor reprezentacije iz Banjaluke u kojoj je, volonterski, držao stručne časove, kod braće.
Pun stadion i ushićenje protiv Kameruna na JNA nisu bili dovoljni, kao ni veličanstvena pobeda nad Rumunijom kada je Topčidersko brdo poslednji put bilo sjajnije od meseca, zajedno sa svim zvezdama kosmosa...
Putevi ka Rusiji su pravljeni od ostrvske, sovetske i austrijske kaldrme sa projektantom i inžinjerom iz srca Šumadije. Precizni, odmereni, jasni, otresiti i isključivi Slavoljub Muslin je pokušao i nastradao! Prošavši „pakao“ mondijalskih kvalifikacija „vrata raja“ u Kremlju je otvorio zenički tandem Slaviša Kokeza-Mladen Krstajić. Tamo ih je dočekao „švajcarski“ duo Granit Džaka-Đerdan Šaćiri i eliminisao, efikasnije od albanskog drona Ismaila Morine, u Humskoj 2014. godine.
Eto, vratiše se u reprezentaciju svi oni koji su bili „povređeni“ u mandatu Dragana Stojkovića Piksija, selektora koji je jedini uspeo da odvede Orlove na dva velika takmičenja uzastopno! Selektor koji je pobedio Ronalda i društvo u sred Lisabona i čekirao vizu za Katar, posle 24 godine obezbedio našoj reprezentaciji put na kontinentalnu smotru je matiran od Albanaca u Leskovcu. Tako je i Nišlija „poginuo“ sa zaslugama, bez ordena!
Veljko Paunović je prevaren! Nije dobio priliku kada je trebalo, kada su njegovi zlatni Orlići sa Novog Zelanda bili u naponu snage. Dobio ih je u partiji kalkulacija, samopriznajući, da je uhvatio poslednji voz za „funkciju časti“.
Jednostavno, vreme je pojelo patriotizam, entuzijazam je iščezao, a autoritet ljudi je srozan od kolektiviteta do kolektiviteta. Onaj zbirni i ujedinjujući, u srpskom fudbalu, više ne postoji. Ako bolje analiziramo stvari, nismo ga ni proizveli... Samo smo, zakonom nametnutog tržišta, proizveli manekene!
Ivan Jovanović nikada nije dobio priliku da trenira jedan klub u Srbiji, ali je pobedio Srbiju na „Marakani“!
Svi naši selektori bili su ljudi patriotskog zadatka, nisu preživeli...
Navijača odavno nema na utakmicama reprezentacije u Beogradu, a prestali su da dolaze i oni najverniji, iz Republike Srpske!
Zašto?
