Partizan, ljubav je najveća

Slađan Šćepović sa sinovima

BEOGRAD – U drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, Partizan je sve bojio u crno – belu varijantu. Bio je šampion Jugoslavije i dva puta osvajač najmasovnijeg klupskog takmičenja te zemlje. Takvim rezultatima doprinosio je i Slađan Šćepović svojim golovima.

Kod Partizanovog „Juga“ jeftine stvari nisu prolazile, a one vredne „grobari“ su hteli da pozlate. Tako je i Slađan Šćepović postao miljenik pristalica „crno – belih“ – trudom, znojem, zalaganjem, golovima. Bio je jedini fudbaler u istoriji Partizana čija su dva sina nosili dres velikana iz Humske.

Kod njega sve priče vode ka Partizanu. On je njegova sreća, dika, slika i prilika, druga kuća. Čini se da i danas traje velika prisnost između Partizana i Slađana Šćepovića.

„Posle završetka karijere vratio sam se u Partizan. Tu već radim 20 godina kao trener mlađih selekcija. Treniram dečake i usmeravam ih da vole fudbal. Prvo treba da budu dobri ljudi, a onda i uzorni sportisti. Da postanu fudbaleri, da igraju fudbal i da uživaju u toj igri“, otvara razgovor Slađan Šćepović.

Rođen je u Priboju 5.decembra 1965.godine, karijeru je započeo u Fapu, pa stigao u Partizan, ali jaka konkurencija čini svoje. Otišao je na kaljenje u Bor, takođe jak i simpatičan kolektiv, vratio se u Partizan i tu osvojio šampionat Jugoslavije, dva kupa te zemlje koju i danas sa setom pamte mnogi.

„U Partizan sam došao 1984.godine i iz njega otišao 1992.godine. U Partizanu je uvek bila jaka konkurencija, a te 1984.godine tu su bili Dragan Mance, Zvonko Živković, Zvonko Varga... Onda sam u februaru 1985.godine otišao u vojsku. Kada sam razdužio uniformu otišao sam tri meseca na kaljenje u Bor. Nakon toga bio sam Partizanov do 1992.godine. Proveo sam najlepše godine svog života u Beogradu i u Partizanu. Pošto su i moji sinovi Stefan i Marko igrali u Partizanu, sve ukazuje da smo porodično obojeni crno – belim bojama. I uvek sam uz Partizan i kada je dobro i kada dobro nije. To je ljubav koja nikada ne jenjava. Partizan će mi uvek biti u srcu“, podvlači Slađan Šćepović.

Igrao je večite derbije, pružao sjajne partije, pa s nestrpljenjem očekujemo kazivanje kako su izgledali tada okršaji dva najveća srpska kluba.

„Bila su to neka druga vremena. Jugoslavija velika i lepa, mnogo vrhunskih igrača. I fudbal je bio drugačiji, neka druga pravila. Igrači Crvene zvezde i Partizana se družili, gradili prijateljstva, izlazili zajedno u grad. Naše utakmice gledalo je 50 hiljada ljudi na JNA i 90 hiljada na Marakani. Fudbal je tada bio više od igre, a danas je postao veliki biznis. Ono što se ne menja je ili znaš igrati fudbal ili ne, ili možeš ili ne možeš. Ona vremena su bila lepa za fudbal i za život“, nastavlja Šćepović.

Za Partizan je odigrao 316 utakmica, postigao je 129 golova. Trenirali su ga u Partizanu Miloš Milutinović, pa Nenad Bjeković, Fahrudin Jusufi, Moca Vukotić, Ivan Golac, Ivica Osim.

„Da, trenirali su me različiti profili ljudi. Od svakog od njih naučio sam ono što mi je kasnije pomoglo u životu. Došao sam kod Miloša Milutinovića, on me je prvi trenirao u Partizanu. Ipak, Ivica Osim doneo je neku novu energiju, dobar je pedagog i čovek, hteo je svakom da pomogne. Doduše, svi drugi koji su navedeni imaju svoje zasluge. Zahvalan sam svima, kao i ljudima iz upravljačke strukture i ostalih segmenata. I danas mnoge sretnem, pozdravim“, dodaje on.

Na svoj način je legendarni Jordan Ivanović opisao istorijski meč Seltik – Partizan. Minut pre kraja Slađan Šćepović postigao je gol, Partizan je izgubio od Škota sa 5:4, ali ima dana kada porazi vrede kao trijumfi.

„Uh, kako je ta utakmica bila čudna, za infarkt. Pun stadion, 60 hiljada ljudi. Nismo čuli šta nam govore sa klupe. Gubili smo sa 5:3, igrao se psolednji minut. Predrag Spasić centrirao je sa leve strane, lopta je došla do Milka Đurovskog, ja sam zahvatio istu jako i pogodio cilj. Prošli smo dalje, jer smo u prvom meču slavili sa 2:1 u Mostaru, pošto je naš stadion bio suspendovan. Za antologijski radisjki prenos Jordan Ivanović dobio je nagradu za životno delo, jer televizijskog prenosa nije bilo. Eh, lepa i setna vremena. To je jedna od najlepših uspomena, a bilo ih je mnogo“, priznaje Šćepović.

Nastavio je karijeru na Kipru gde je osvojio šampionat sa Apolon Limasolom, 1994. Na jugu je bio kralj strelaca u jednoj sezoni, a u Španiji je sa Meridom takođe sanjao lepe snove, a sve je java bila.

„Na Kipar sam stigao 1992.godine i tu proveo četiri godine. Tu mi se kćerka rodila, klinci su već bili rođeni. Sa mnom su bili Slobodan Krčmarević i Svetozar Špoljarić. Jednu sezonu sam bio najefikasniji strelac, postigao sam 25 golova. Onda sam otišao u Španiju i sa Meridom ušao u najjače takmičenje sa Goranom Ivanovićem i Nikolom Radmanovićem. Tamo sam ostao pet godina i dve sezone sam radio u klubu. Onda sam se vratio kući“, priseća se on.

Jedini je fudbaler u istoriji Partizana čiji su sinovi igrali u istom kolektivu. Stefan i Marko su danas ostvarene ličnosti. Jednom ste izjavili: „Bolji su igrači od mene!“ Oba su igrali sa reprezentaciju, a , gle čuda, Slađan Šćepović nema nastupe u državnom timu.

„Tako je, to je istina. Bolji su od mene, nisam igrao za reprezentaciju. U moje vreme bila je izuzetno jaka konkurencija. Bio sam na spisku kod selektora Ivice Osima, ali tada sam se povredio i ništa nije bilo. Zadovoljan sam kako su moji sinovi izgradili karijere, ali bitnije mi je da su izrasli u velike i čestite ljude. Prvo čovek, a onda sve drugo. Zadovoljan sam i milo mi je što su me deca prevazišla“, ne skriva on.

Malo je nedostajalo, pa da Stefan zaigra za Crvenu zvezdu. Kako bi se ponosni otac Slađan ponašao i za koga bi navijao u večitom derbiju, da je Stefan bio na jednoj, a Marko na drugoj strani? Ili još preciznije, da Stefan postigne gol i npr.Zvezda pobedi sa 1:0?

„Bilo je određenih kontakata u vreme kada je Robi Prosinečki bio trener Zvezde. Oba su partizanovci i teško da bi neko od njih prešao u tabor velikog rivala. Mada, roditelji su uvek uz svoju decu. Da je do toga došlo, neka bi Stefan bio strelac, a Partizan da pobedi svaki put. Neka su živi i zdravi“, kaže ponosni otac.

Omerović, Bajović, Sredojević, Vermezović, Župić, Klinčarski, Smajić, Đukić, Bogdanović, Batrović, Milko Đurovski, Pantić, Vokri, Brnović… sve su to zlatni momci i sportisti iz nekog sjajnog vremena koje bi hteli da nam se ponovi. Oni su ono vreme igranja i drugovanja pretvarali u dane za nezaborav. Kažu da je fudbal tvornica prijateljstava koja mogu na nadžive i ljude i ma kakve događaje

„Neko živi tamo, neko ovamo, ali mnoge vidim. Čujem Ljubu Radanovića, dođe Slobo Rojević. Viđam Nebojšu Vučićevića, Miloša Đelmaša, Miodraga Ješića. Jedan od Bajovića je u Beogradu, drugi u Nikšiću. Nekada vidim Miću Radovića, pa Bajru Župića. Svaki susret, svako viđenje učini me srećnim“, govori Šćepović.

Partizan, Crvena zvezda i srpski fudbal danas? Kao da dolaze bolji dani u odnosu na nekoliko prethodnih sezona.

„Malo su Partizan i Zvezda pokvarili odnose ko je veći. Fudbal je igra uživanja. Mora postojati poštovanje među igračima, pa i klupskim ocima. Prošli derbi je bio bolji, stali su na loptu. Fudbal mora biti na prvom mestu, da se navijači poštuju. Negativnostima nije mesto u sportu. Fudbal mora biti na prvom mestu“, zaključio je Slađan Šćepović.

Život mu je ponudio ono što je njemu i pripadalo: da igra u klubu koji toliko voli. Da ga sinovi prevaziđu, da obiđe ceo svet, a da mu kćerka postane turizmolog, pa kao glava uspešne porodice sada može da uživa u ostvarenom. Kada dođu dani odmora, gde je mirnije od rodnog Priboja i obala Lima?! U njegovom odsjaju Slađan Šćepović opušta se, prebire po sećanjima i uživa.

Tu je njemu najlepše...