Kup svetinja posvećena VRS i Vidovdanu - FELjTON TRI DECENIJE POSTOJANjA I RADA FUDBALSKOG SAVEZA REPUBLIKE SRPSKE (2)

Siniša Đurić i Miodrag Latinović

Formiranjem fudbalske organizacije koja je pokrila celu teritoriju Republike Srpske počele su i razne aktivnosti: kampovi omladinskih selekcija, turniri, prijateljske i revijalne utakmice između regija… Entuzjasti su, uprkos ratnim strahotama, počeli da se okupljaju oko lopte, spašavajući mladost koja je, odjednom, izgubila glavne oslonce normalnog i bezbednog razvoja i odrastanja.

Rade Runjevac je okupljao Trebinje, Miodrag Doder Gacko, Mirko Ponjarac Srpsko Sarajevo, Zoran Mačar Sokolac, Petko Nešković i Goran Kosorić Pale, Damjan Pajić i Ratko Radovanović Bijeljinu, Slobodan Tešić i Petar Stević Brčko, Aco Milovanović Ugljevik, Milan Jelić Modriču, Nenad Šukrma Brod, Slobodan Paravac i Božo Spasojević Doboj, Slobodan Aćić Drvar, Mikan Davidović Sanski Most, Zdravko Vidović, Đorđe Starčević i Ilija Gigović Gradišku, Ranko Cvijić i Milorad Šipka Prijedor, Mitar Lazić Novi Grad, Savo Popović Šamac, Nebojša Rakić i Željko Babić Srbac, Drago Kelečević i Blagoja Šipka Laktaše, Banjaluka sa Rodoljubom Petkovićem, Tomom Marićem, Anđelkom Grahovcem, Slobodanom Stanivukovićem bila je predvodnik…

Prvo je uspostavljen sistem Kupa Republike Srpske, danas najstarijeg takmičenja na teritoriji “Dejtonske zemlje”. Izvršni odbor Fudbalskog saveza Republike Srpske doneo je 9. septembra 1993. godine “odluku o sistemu takmičenja za fudbalski Kup FSRS”. U toj odluci je, između ostalog, i pisalo:

“Utakmice fudbalskog Kupa igraju se po dvostrukom bod sistemu. Finalna utakmica (druga) igra se na Dan Vojske Republike Srpske, Vidovdan, 28. juna.”

Prvo izdanje Kupa Republike Srpske počelo je već te jeseni okupilo je, u jeku ratnih dejstava, 111 klubova koji su bili podeljeni po teritorijalnom principu kako bi se izbegle komplikacije u putovanju ratnim zonama, ali i smanjili troškovi. Završnica takmičenja održana je po principu “može da se sastane svako sa svakim”. Pojedini klubovi nisu mogli da se organizuju pa su odustajale, poneke utakmice nisu ni odigrane, ali što je najvažnije fudbal je još jednom pokazao svu svoju snagu, jaču od najrazornijih granata i najsmrtonosnijih metaka.

Prvo, istorijsko, finale odigrano je 25. juna 1994. godine na Gradskom stadionu u Banjaluci pred 5.000 gledalaca i uz direktan prenos na tadašnjoj Srpskoj radio-televiziji (danas Radio-televizija Republike Srpske). U borbi za trofej sastali su se gradiška Kozara i Sloga iz Doboja. Posle 90 odigranih minuta nije bilo ni golova ni pobednika, pa se pristupilo izvođenju jedanaesteraca, a Gradiščani su slavili rezultatom 7:6. Junak utakmice bio je Dragan Skakić, golman Kozare, kasnije internacionalni sudija, trener i funkcioner.

-Proglašen sam za igrača utakmice, ali svi smo mi, kao tim, bili junaci. Tako smo i nastupili u finalu – rekao je Dragan Skakić, golman Kozare 1994. godine.

Zanimljivo je da su tim iz Gradiške, koje je s klupe predvodio legendarni Borče Sredojević, uglavnom činili mladi igrači do 20 godina.

-Celi juniorski tim je prekomandovan u seniorski kako bi nastupali u premijernom izdanju Kupa Republike Srpske, a ja kada sam došao u klub nije bilo nigde ništa. Uz tadašnjeg direktora Tihomira Čolića i predsednika zdravka Vidovića organizovali smo se za kratko vreme. Išli smo od utakmice do utakmice, sticali iskustvo i prolazili prepreku za preprekom, te se u stvorili uslovi da osvojimo pobednički pehar koji nam je, na kraju, zasluženo i pripao – istakao je Borče Sredojević.

Ostaće zapisano da je prvo finale sudio Zoran Šumar iz Sokoca. Pobenički pehar kapitenu gradiškog kluba Siniši Đuriću uručio je general-potpukovnik Vojske Republike Srpske Milan Gvero, inače veliki obožavalac fudbala. Tako je Kozara ušla u anale fudbala Republike Srpske kao prvi osvajač Kup takmičenja.

Drugo finale igrali su Rudar Prijedor i Borac u decembru 1995. godine, dvadesetak dana posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma, posle pogroma srpskog naroda iz Republike Srpske Krajine i zapadnokrajiških opština. Sastala su se dva krajiška velikana s visokim pedigreom iz jugoslovenskog vremena.

Uoči prve utakmice zakazane za 16. decembar 1995. godine Prijedor je prekrio snežni pokrivač visine pola metra. Mašine, pod komandom Sime Drljače, tada prvog čoveka grada na Sani su danonoćno radile iako je beli prekrivač uporno zasipao, ali je teren osposobljen za finalni susret protiv velikog rivala iz susedne Banjaluke. Cela Krajina bila je na nogama, narod se uželeo fudbala posle velih strahota i nesreće koja ga je zadesila, život je počeo da se vraća na prostore oko reka Une, Sane i Vrbasa. Interesovanje za finale bilo je ogromno, a danima su ljubitelji fudbala u Prijedoru tražili način kako da obezbede mesto na stadionu.

Kada se počela pominjati mogućnost odlaganja susreta zbog vremenskih neprilika, Simo Drljača, tada predsednik Rudar Prijedora, domaćina utakmice je rekao:

-Ni govora! Utakmica mora da se odigra i biće odigrana. Dugo smo čekali ovaj trenutak i ništa nas neće zaustaviti, ni sneg, makar padao stalno. Ovo su istorijski trenuci koje ne smemo da propustimo!

Na kraju, rezultat je bio nerešen – 2:2. Sedam dana kasnije u Banjaluci Borac je pobedio rezultatom 3:2 golom Milorada Bilbije u 90. minutu, pa su crveno-plavi osvojili pehar. Pre toga revanš je bio zakazan za 20. decembar, ali zbog magle u gradu na Vrbasu morao je da bude pomeren za tri dana. Zanimljivo je da je dve antologijske finalne utakmice, u Prijedoru i Banjaluci, posmatralo više od 30.000 ljubitelja fudbala. Slika sa revanš susreta u Banjaluci i prepunih tribina Gradskog stadiona, putem evrovizijske razmene, obišla je ceo svet, a glavna konstatacija je bila da je “fudbal pobedio patnju i vratio život”.

I tako, išla je godina za godinom, igralo se finale za finalom…

Sutra: Boksitu prvi šampionski pehar

Svi pobednici

Posle Kozare (tri trofeja) i Borca (pet trofeja) još devet klubova je osvajalo ovo takmičenje, najviše, sedam puta Radnik iz Bijeljine, a potom slede: Leotar (Trebinje) – tri, Jedinstvo (Brčko), Rudar (Ugljevik), Slavija (Istočno Sarajevo) po dva, Rudar Prijedor, Modriča Maksima, Sloga (Trn) i Krupa po jednom.

Još pet klubova je igralo finale, ali nije uspelo da se domogne pehara: Sloga (Doboj), Boksit (Milići), Sloboda (Mrkonjić Grad), Sarajevo (Srpsko Sarajevo) i Sloboda (Novi Grad).

Prvi prenos iz Sanskog Mosta

Krajem oktobra 1993. godine Srpska-radio televizija je u odloženom skraćenom snimku prvi put prikazala jednu utakmicu Kupa Republike Srpske, a u Hičkovskom meču u Sanskom Mostu Podgrmeč je posle boljeg izvođenja penala pobedio Elektrobosnu iz Jajca. Komentator SRT-a Tomo Marić, u društvu Rodoljuba Petkovića, stručnog konsultanta, je na početku prenosa izgovorio antologijsku rečenicu:

-Fudbal je fudbal, ma gde god da se igrao, na stadionu “Santjago Bernabe” u Madridu, ili ovde, na stadionu Podgrmeča u Sanskom Mostu!

Podgrmeč je posle Elektrobosne u Kupu Republike Srpske igrao još protiv Borca iz Drvara i Šatora iz Glamoča, a danas nijedan od tih klubova ni gradova nije u sastavu srpskog entiteta “Dejtonske zemlje”.