Bjeković otvorio dušu

Nenad Bjeković dva dana posle eliminacije Partizana iz kvalifikacija za Ligu Evrope otvorio dušu Čak i najveći neprijatelji odaju mu priznanje: niko ne voli Partizan kao Nenad!

Posle eliminacije crno-belih od Zaglebja, u drugom kolu kvalifikacija – kad joj vreme nije, u jeku rata za predsedničku fotelju – sud analitičara je jasan: korist bi mogao da ima upravo Bjeković. U čuburskoj oazi, okružen prijateljima, bistreći fudbalske teme, na pomen priča da opozicija navija protiv Partizana, skoči, k'o oparen: – Meni neko to da prišije? Pa, taj je za „Lazu Lazarević”! Legendarni centarfor, trofejni trener i uspešni sportski direktor, otvori srce i - predoči šta ga oko njega steže: – Partizan u julu da ispadne iz Evrope... Iznenađen sam, nisam to očekivao. Posle žreba sam rekao: nisam siguran da bih pogodio ime i grad odakle dolazi rival, da ga respektujem, s obzirom na zemlju iz koje potiče. Ovo je više nego neuspeh! Bolan grč i... - Očekivao sam saopštenje, ne znači da neće da bude... Okrećemo se prvenstvu, sve smo im obezbedili, imamo poverenje u struku, nije smak sveta. Tačno, nije smak sveta, ali je teško, mnogo jak udarac za Partizan. Bilo je tu i ranije loših rezultata, perioda krize, ali uvek si imao vadilicu. Kada se uvališ u tunel, video si svetlo. Sada, čini mi se da je tunel mnogo dubok, ne verujem da oni vide svetlo. U javnosti je odjeknula izjava Miloša Vazure: „Evropa nije prioritet”. – Prioritet Partizana je svako takmičenje u kojem učestvuje. Malo je nespretno to rekao. Kako nije prioritet? Partizan mora svaku godinu da igra Evropu, da se bori za titulu, kup. E, sad, koliko ćeš da dobaciš... Tradicionalno, ceh za neuspeh najčešće plate trener, sportski direktor... – Ne bih uopše došao u situaciji da ih menjam! U ovoj poziciji, promenio bih i već u Poljskoj. Ali, ne bi Partizan ispao, pa da oni budu sad žigosani... Dešavanja na terenu - refleksija onoga što se (ne) radi u upravi... – Obično je tako, u ovom slučaju – glavni problem. Ne možeš da imaš kvalitetan tim, a nemaš dobro rukovodstvo. Ne može stihijski da se radi, doveli su previše igrača - alibi: od menadžera koji imaju bolji kontakt sa nekim u klubu. Razumem ako putujem po Brazilu, Africi, imam mrežu skauta. Ali ovako, da mi kaže prijatelj nekog člana uprave... To nikad neću da prihvatim! Bjeković se osvrće na Partizanov tim: – Ne volim da prejudiciram na osnovu dve utakmice, mada – nije malo. Jedno je sigurno, iz ova dva prelazna roka – ne radi se planski. Čini mi se da više njih učestvuje u odlučivanju ko da dođe, ostane... Ne zna se ko je za to odgovoran, zadužen. Nekad, znalo se: ja sam bio taj čija je bila poslednja. Ne verujem, pak, da je zla namera. Poznajem te ljude, vole Partizan, mislili su da je to za dobrobit kluba, ispostavilo se - nije. Smeta mi što im to nije prva greška, čine to od trenutka kada su preuzeli stopostotno klub u svoje ruke. Gađa u metu: – Ako si doveo pet bombi u januaru, zašto u junu dovodiš deset? Šta je sa onim prethodnim? Ili su eksplodirale, ili su bez baruta. Nema logike! Ako Brazilac sam kaže u svlačionici: imao sam toliko, sad imam... I on meni ne igra kvalifikacije... U najmanju ruku nekorektno. Moraš da igraš, uvedeš me u Ligu Evrope. Čuo sam da je rekao: „Biću za mesec i po spreman”. Šta ćeš mi tada: da igraš srpsku ligu? Pretpostavljam da su išli na kartu: biće nam žreb naklonjen, pogledaće nas „onaj”, ući ćemo... Sve što se dešavalo od Skupštine bilo je samo kupovanje vremena. Na poslednjem razgovoru sa Jovičićem, kod Kokeze, rekao je: „Nemojte sad, ulazimo u kvalifikacije.” Računajući, proći ćemo Poljake, ući ćemo u prvenstvo, osvojiti par bodova, reći: eto...

Bjeković je imao razgovor sa Tomićem iIlievom: – Da, razgovarao sam mojim bivšim igračima, obojicu sam doveo u Partizan, Ivana postavio za naslednika. Nisu me poslušali. To je bilo posle sastanka u FSS i donete odluke koja nije sprovedena: da Mile Jovičić i ja rukovodimo Partizanom. Bio sam uključen dva dana, posle četiri i po godine ušao u klub, prvi dan, nažalost, organizacija sahrane generalnog sekretara. Tu se i završilo angažovanje, posle sam čuo da je Vučelić izjavio da „ja nemam veze, da sam u klubu za organizaciju Skupštine”. Nije me interesovalo, Skupštinu neka oni organizuju. Dao sam im na tom sastanku savete, vidim - nisu ih baš nešto uvažili. Ne zameram. Ne može Partizan u jednom prelaznom roku da dovede deset igrača. Samim tim degradiraš školu, Teleoptik. Ne treba onda ulagati u školu, držati 20 trenera. Ne znam kad je Partizan u istoriji dovodio igrače od 29, 30 godina. Ne sećam se. Finansijska situacija nije bajna, a plaćaju se obeštećenja od 400.000 evra!? – I to je enigma, baš kao i Crvena zvezda. Imaš dugove, a dovodiš toliko igrača. Mora da postoji limit! U našoj ligi iznad 200.000 ne može niko da ima ugovor. O domaćim neću da pričam, ne postoji igrač za 100.000. Da se, pak, igra Liga šampiona, da nisi u minusu, da imaš u timu fudbalere od 30 miliona, onda možeš da daš 400.000. Dobar igrač nikad nije skup. Uz primer: – Kao što sam rekao Đuriću kada je doveden Fejsa: „Dragane, ovo je kraj Partizana”. Grubor me je podržao – nemojte da se igrate, ne smete toliko da platite igrača iz naše lige. Ako plaćate Fejsu, ej, iz Kule, 1.400.000, doći će vam predsednik bilo kog kluba i tražiti isto. Sad imate tolike pare, ali nećete za godinu, dve... Bjeković je, zvanično, kopredsednik Radne grupe... – LJudi mi zameraju i što sam to prihvatio. Baš kao i da ne pravimo našu vanrednu Skupštinu pred Suboticu, derbi. Imao sam veliki problem sa istomišljenicima. Hteo sam da se osvoji kup, posle da radimo šta hoćemo. U savezu je napravljen dogovor koji nije ispoštovan. Sve prebacuju na nas...

Uz izvinjenje, na kratko prekida intervju: zvoni telefon, Severna Koreja, poznati trener Miki Ivanović. Osmesi... – Na poslednjem sastanku, u Humskoj: bili smo Odalović, Stanojević i ja, s njihove strane Ćurković, Zečević i Jovičić. Mile je predložio: „Moraju da sednu Nenad, Zeka i Ćure – imaju 200 godina života, 150 u Partizanu. Rekao sam mu: „Mi toliko, a ti sa svojih sedam ponašaš se kao 500”. Posle prekinute Skupštine nisam se ni video, ni čuo sa Zekom, a činili smo to svakodnevno. U ponedeljak, zbog utakmice Španija - Italija, pozovem Zeku da pomerimo sa 17 na 16 časova, znam da njih utakmica toliko ne interesuje. Ćure upita: „Šta je tvoj predlog?” Rekoh: „Znate da imamo većinu, da ne možete da smenjujete ljude, pretite”. Oni kažu: „I vi pretite.” Kad nađete jednog člana Skupštine da sam mu nešto rekao: istog momenta ne dolazim na stadion. Oni: „Jesu drugi...” A znam da su držali trenere tri sata zaključane, pa šta su pričali Muji, Vladici... Ćure: „Dobro, prihvatamo da ti budeš predsednik, da sednemo da se dogovorimo oko UO”. Prebacio sam na šalu: „Vidite koliko Vučiću treba da formira Vladu, hajde da napravimo našu da bude najbolja za Partizan. U sredu sam imao sastanak s ljudima u timu, dolazi Muja i kaže da nije bilo nikakvog dogovora. Mislim, Mile nešto iz Poljske, ne smatram ga ozbiljno. Vukadin upita: „Nenade, šta ovo čitam u Žurnalu?” Zamolim novinare da pozovu Ćureta. Posle pročitam šta je izjavio: da nije bilo priče... Sa tim čovekom tri godine sam bio u sobi, deca nam se i danas druže. Ne mogu da verujem! Sutradan sam pozvao Zeku i rekao: „Ne dolazim na taj sastanak, sa mnom se niko neće zajebavati!” Dim iz tompusa, poput oblaka... – Zeka mi je i dalje prijatelj. Zaratio sam sa njima, uslovno, pre godinu i po, kad su doveli ove u klub. Nije mi odgovarala ideja, koncepcija. Ušli su kad sam ja odbio, nisu ih ni kontaktirali. Zeka je bio idejni tvorac zborova, najvećeg skandala u istoriji Partizana! Nisam nijednom rečju komentarisao: napao Zeku ili Ćureta da su me izdali. Svako jutro dolazim na stadion u rent-a-kar kod prijatelja, nije im palo napamet da me pozovu na kafu: „Što sediš u tom ćumezu?” Podržavao sam ih da napravimo rezultat, kad je došao i Milinković za trenera, sve je to funkcionisalo do Steaue. Pre Borisova su pomislili: „Svet je naš, Nenade, ne trebaš nam”. Posle poraza su poludeli, uvideli da je sve to bilo veštački. Neki su otišli, neki ostali iz interesa... Bjeković podvlači: – Nikad mi ambicije nisu bile da budem predsednik. Iz druge sam priče: operativac, čovek sporta. Godinu dana, posle razlaza sa Đurićem, radio sam da dođe Bogićević, posle Bodiroga, onda se pojavio Jovičić. Nikad sebe nisam video. Međutim, posle tih zborova, počeo je da mi se javlja inat. Nisam sujetan čovek, zlopamtilo. Bio sam povređen odnosom prijatelja, neiskrenim. Prihvatio sam da izguram priču. Uzdah i... – Verujem da će Skupština da bude pre 12. septembra, realno – u avgustu. To je, ipak, teško očekivati od njih, takav je mentalni sklop tih ljudi... Ne verujem da će da kažu: „Hajde da vidimo šta je dobro za Partizan, da napravimo kompromis.” Na pitanje da li vidi nekog iz sadašnje uprave u svom timu, odgovara: – Zašto da ne? Konkretno: Žarka Zečevića? – Ne! I glas povišen za oktavu na plasiranu priču: Bjeković bi se posle mesec dana na čelu kluba posvađao sa Vojislavom i Novakom Nedićem. – Da, onda bi Nenad otišao... Da se posvađamo? Nema blage veze! I sa Zekom sam se svađao tri puta dnevno... Ali, u interesu Partizana, kada završimo ostanemo prijatelji, izađemo s jedinstvenim stavom. To je njihov problem, u poslednjih godinu četiri puta su hteli da me pozovu u klub da im pomognem. Ali, „dobronamerni”: jeste li normalni, sa njim ne može ništa, hoće sve da se pita... To nije tačno! Ne mislim da sam najpametniji, da sve znam, ali oni znaju - da od njih mnogo više znam. Bjeković ne želi da pogađa ko će da ga prvi napadne posle ovog intervjua: – Ko god hoće! Iznosim samo svoje mišljenje... Voleo bih da nisam u pravu: da smo prošli... Nema dana da me neko zaustavi:„ Nenade, kad si ti bio i ovo sada, nebo i zemlja...”