Josip Pelc: Nikada ga sudija nije opomenuo

Borac kao opijum/ATA

BANJALUKA – Josip Pelc je čitav svoj igrački vek podredio Metalcu iz Travnika i Borcu iz Banjaluke. Bio je i trener u „gradu na Vrbasu“. Danas troši penzionerske dane i oslanja se na brojne uspomene iz prošlosti.

Josip Pelc, veliko ime banjalučkog i jugoslovenskog fudbala, neko ko je sa dosta uspeha i nizom godina gradio istoriju Borca koji je nedavno proslavio svoj 100.rođendan. Prolaziće vremena, ali Pelc će uvek ostati legendarni defanzivac čije igre se pamte.

Rođen je 27.aprila 1945.godine u Pljevljima. Kasnije je stigao u Travnik, pa tamo počeo svoju igračku karijeru.

„Sticajem okolnosti došao sam u Novi Travnik. Roditelji su se preselili tamo. Kao gimnazijalac počeo sam da igram fudbal i tako se sve odvijalo“, započeo je priču Josip Pelc.

Brzo je iz Travnika prešao u Banjaluku. U „gradu na Vrbasu“ bio je profesionalac punih 12 godina. Veliki broj utakmica za Borac, bilo je i golova.

„Kao maturant travničke gimnazije bio sam zapažen od ljudi iz Zenice. I sve je bilo gotovo da pređem u Čelik, ali otišao sam u Borac. To je bilo u junu 1974.godine. Bio sam jedan od najmlađih i najanonimnijih igrača. Stigao iz malog kluba i grada. Trener Miroslav Meho Brozović primetio je moje kvalitete i tako sam ja počeo da igram u Borcu“, pojašnjava Pelc.

Mnogo toga se seća iz dana vernosti Borcu.

„U Borcu sam proveo profesionalno 12 godina, a kasnije sam bio trener petlića, pionira, pa i prvog tima. U Zagrebu sam završio Višu trenersku školu. Sada sam najstarije lice koje je ceo svoj radni vek proveo u Borcu“, govori Pelc.

Nekada se i tugovalo, nije se uvek odvijalo sve prema planovima.

„Bilo je svega, kao i u životu. Bilo je lepih trenutaka, bilo i onih drugih. Odigrao sam u Borcu više od 500 utakmica, a bilo je i golova. Tada se sve menjalo, samo smo pokojni Nenad Gavrilović i ja ostajali, nismo menjani. Davao sam golove, a igrao sam na poziciji desnog beka. Ušli smo u Prvu ligu Jugoslavije 1970.godine. To i osvajanje Kupa Jugoslavije sa kasnijom generacijom su najveći uspesi Borca, najznačajniji trenuci za taj kolektiv“, smatra Josip Pelc.

Igrao je i utakmice protiv klubova tzv.velike četvorke.

„Jugoslovenska liga bila je jedna od najkvalitetnijih u Evropi. Čuvao sam Zvezdinog Dragana Džajića, Partizanovog Nenada Bjekovića. U OFK Beogradu bio je Ilija Petković, u Dinamu Krasnodar Rora, u Hajduku Džemaludin Mušović, u Olimpiji Branko Oblak... Svaki klub imao je svoja ubitačna krila. Tada nije bilo žutih kartona, sudije su zapisivale imena igrača, a ja nikada u karijeri nisam zapisan. Imao sam peh, teško sam se povredio protiv Rijeke na ’Kantridi’. Da nije bilo toga, ja bih odigrao možda 600 ili 700 mečeva. Ovako, ta brojka je nešto preko 500“, sumira Pelc.

Danas živi u Banjaluci. Ne odlazi na stadion Borca, a prepun je uspomena.

„Sve se završilo dosta ružno. Danas Borac ispoljava kvalitet, ali nema puno banjalučke dece u klubu. Danas je fudbal biznis. Drugačije se igrači odnose prema klubu, drugačije se razmišlja, drugačiji su klubovi. Starije generacije igrača, ali i navijača su emotivnije više bili vezani za Borac. Pre kada se pojavite u gradu svi vam se poklone do crne zemlje. Pamtim i kvalifikacioni meč protiv Borca iz Čačka, kilometarske kolone automobila, stadion krcat“, priča Pelc.

Bio je i trener Borca svojevremeno. Teško je voditi taj krajiški dragulj, svi traže rezultate, a njih nema preko noći.

„Radio sam u Borcu tako da sam hteo da budem trener – učitelj, a ne trener – menadžer. Bio sam pomoćni trener, trener golmana, pa šef stručnog štaba. Radilo se i u dobrim i u lošim okolnostima. Onda su u ratnom periodu došli ljudi koji ne zaslužuju da vode klub. Borac je postao sportsko – fudbalsko preduzeće, a ne FK Borac, sa željom da se zaborave sve obaveze, sva dugovanja itd. Visoku cenu platili smo ja, Gavrilović, Vukelja. Dobili smo otkaze, pa smo bili prinuđeni da sudskim putem dođemo do onoga što nam je pripadalo. Uspeli smo, ali ostala je gorčina u duši“, govori Josip Pelc.

A kao trener, Borcu je doneo trofej pobednika Kupa Republike Srpske.

„To je bio prvi posleratni trofej Borca. Imali smo dobru generaciju. Jedan od njih je današnji trener Vinko Marinović. Moj cilj je bio da stvaramo igrače, bazu, a rezultati iz toga moraju doći“, govori Pelc.

Nedavno je na Akademiji uz vek Borca dobio vredno priznanje.

„To mi puno znači. To je merilo ili kruna moga rada. Bilo je dosta dečaka koji su prošli kroz moj rad, pa su daleko dogurali. Posebno bih istakao profesora Spasojevića koji je mnoge stvari doveo u red. Nažalost, kasnije se odvijalo sve da su neki poslovi ostali nedovršeni. Imali smo odlične ideje da unapredimo klub, ali nismo bili shvaćeni do kraja“, podvlači Pelc.

Borac je odlučan da ponovi uspeh iz minule sezone, da ponovo prvi prođe kroz cilj.

„Ja se nadam da će Borac dugo biti najbolji u BiH. U penziju sam otišao 2010.godine. Za ovih 16 godina niko iz Borca nije pozvao da pita kako sam, kako živim. Pošto klub nije uplaćivao penziono i zdravstveno osiguranje, dobio sam minimalnu penziju. Neki Borčevi igrači i treneri su prošli gore od mene. Primera radi, Nenad Gavrilović preminuo je u staračkom domu, skoro od svih zaboravljen. Po tome je Borac treća liga, a ovo sada je nešto drugo. Fudbal je igra, fudbal je rad, fudbal je biznis. Ako se prepozna granica između igre i biznisa biće dobro. Ipak, kada prođem pored stadiona, okrenem glavu. Tako je najbolje“, zaključio je naš sagovornik.

Josip Pelc – pravi borčevci mu se i danas klanjaju do crne zemlje...

Pelc iz igračkih dana/Fejsbuk