Fudbal je nekada bio uživanje

Dževad Prekazi

BEOGRAD – Dževad Prekazi je bio deo mašine „Parnog valjka“ koja je krajem sedamdesetih godina prošlog veka mlela sve pred sobom. Posle Partizana prešao je u Hajduk, a duboke fudbalske tragove ostavio je i u Turskoj. Ipak, ne skriva da mu je „velikan iz Humske“ ljubav nepresušna.

Ponekad su fudbalske majstorije DŽevada Prekazija ličile na izmišljenu realnost, tako bravurozne, a opet tako lako izvedene da su mu se divili čak i njegovi protivnici. Pamte to ljubitelji ove igre u Beogradu, u Splitu, u Istanbulu, u njegovoj rodnoj Kosovskoj Mitrovici.

Pamtimo i mi, pa mu želimo da ustupimo prostor, ugostimo na našim stranama.

„Koristim priliku da pozdravim sve Vaše čitaoce i da se zahvalim što ste se setili, baš, mene“, bile su prve reči za ovu priliku koje je izgovorio DŽevad Prekazi.

U rodnoj Kosovskoj Mitrovici bio je daleko ispred svojih vršnjaka. Kada je trener Partizana bio Ante Biće Mladinić, Partizan je bio šampion Jugoslavije. On je bio deo slavljeničke porodice čije utakmice je u proseku posmatralo 27 hiljada duša. Sa ove vremenske distance čini se sve kao samo lepi san, ali – bilo je! Ima sete na to doba.

„Naravno da ima. Bila je to prava, velika država. Poznavaoce fudbala niste mogli zavaravati. Znali su šta je kvalitet. Tada je svaka ekipa imala makar po dva izvanredna fudbalera. Dolazili su gledaoci da ih vide, da uživaju u fudbalskim majstorijama. Svaka utakmica bila je užitak, praznik fudbala. Tada se igrao lep fudbal“, priseća se Prekazi.

Bio je važna snaga „parnog valjka“: Moca Vukotić, Ilija Zavišić, Slobodan Santrač, DŽevad Prekazi… Asovi koji se pamte. Partizan je igrao super dobro, moćno, lepršavo…

Dževad Prekazi

„Da, da. Samo treba reći da dolaskom Ante Mladinića i Zorana Miladinovića nešto tako nije viđeno, ne samo u Partizanu nego u čitavoj Jugoslaviji. Nismo pojedinačno bili moćni. Tu je bila Crvena zvezda, Hajduk, Dinamo, tuzlanska Sloboda, Željo… Nama je bilo dovoljno da budemo četvrti da idemo u Kup UEF-a, ali u jesenjem delu samo smo poraženi u Mostaru. Postali smo ’parni valjak’ koji gazi, osvojili smo 54 boda. Rekord svoje vrste. Mladinić i Miladinović imali su uvek takvu fudbalsku viziju kakvu niko imao nije. Da se čovek naježi od svih tih rezultata, pobeda“, setno iznosi Prekazi.

Otišao je u JNA, a neki čudni ljudi su činili sve da stvore jaz između njega i onog što i danas toliko voli – Partizana! Prešao je u Hajduk, Splićani su tada bili jaki, a Mladinić poznavao sve „Prekijeve“ vrednosti. Žao mu je što je prerano otišao iz Humske. I danas veruje da je Biće Mladinić, uz Tomislava Ivića, Miljana Miljanića, Branka Stankovića, Sulju Repca, Jošku Skoblara i još par tih autoriteta i najveće trenersko ime koje je „Juga“ imala.

„Teška srca sam otišao iz Partizana. Ja sam počeo u Remontu u rodnom gradu. Kada sam prešao u veliki Partizan, sve mi je delovalo nestvarno. Čuj, da igram sa Mocom Vukotićem zajedno, a on ikona Partizana. Nekada sam čuvao sve sličice Mocine, kao i većine fudbalera iz Jugoslavije koji su igrali u ’eliti’. Nisam ni sanjao da ću zaigrati u Partizanu. A Biće Mladinić bio je vanzemaljski trener. Imao je viziju, sve je znao unapred. Što je on zagovarao, to se danas igra. Nekom nije odgovaralo da budemo ponovo šampioni, a možda bi stigli do završnice Kupa evropskih šampiona. Neko je stopirao dolazak u Partizan Vahida Halilhodžića i Safeta Sušića. Oni i tim koji smo imali čuda bi napravili. Onda su neki hteli da Mladinić po svaku cenu ode iz Partizana. Bilo je mnogo amatera koji nisu imali veze o fudbalu. Otišao Biće, otišao sam i ja. Bilo je meni lepo i u Hajduku. To je život i sudbina nas sportista, ali ponavljam da je Partizan tada trebao da postane čista dominacija evropskog fudbala, te 1979.godine, a doživeo je da jedva sačuva prvoligaški status“, priseća se Prekazi.

Prešao je u Hajduk, a potom i u Tursku. U toj zemlji ostavio je dubok trag da se i jedna ulica u Istanbulu zove po njemu. Proglašen je najboljim stranim fudbalerom Galate svih vremena. Imponuje, zar ne?

Zvonko Varga, Dževad Prekazi i Zvonko Živković

„Sve je to tačno, ali nisam samo kao strani fudbaler proglašen za najboljeg. Uopšte sam bio najbolji, po njihovom mišljenju. Tu je osnivač, pa fudbaler – trener, pa njihov kralj Metin Oktaj, pa ja. Znaju da cene sve do današnjih dana i to mi godi, lepo je. Ovde u Beogradu mnogo je turista iz Turske, dolaze i traže da me vide, da se fotografišemo. Baš mi imponuje“, priznaje Prekazi.

Igrao je za mlađe selekcije Jugoslavije, ali nikada za najbolji, seniorski sastav. I to je moguće, mada teško za objasniti.

„Ljudi su tako odlučili, ali i ja smatram da sam trebao imati pedesetak mečeva za seniorski tim Jugoslavije. Imao sam mnoštvo nastupa za mlađe selekcije, pa je taj tim bio i prvak Evrope. Nisam ja igrao u finalu, ali pamti se pobeda protiv istočne Nemačke u Mostaru“, primetan je žal kod DŽevada Prekazija.

Preki, kako ga oslovljavaju prijatelji, primećuje da dolaskom Dragana Stojkovića za selektora Srbija se budi, postaje ozbiljna četa fudbalskih pobednika.

„On je veliko ime fudbala ne samo u Srbiji nego i u svetu. Da bi se sve završilo kako valja treba mnogo toga da se postavi na svoje mesto. Prvo, treba promeniti navike. Kod nas čim dođe jedan poraz daj da sve menjamo. Mora se organizaciono napredovati. Naš fudbal je mnogo pao, ali tri utakmice koje su naši reprezentativci odigrali je neka nova slika. Tako uvek treba da bude. Piksi Stojković je odličan, povučen je veliki potez njegovim angažovanjem za selektora. Verujem u ono što on radi i cenim to što radi. Njegovi uspesi nisu slučajnost, a sve što je dokučio – pozlatio je“, hvali Prekazi selektora Srbije Dragana Stojkovića.

Jedno vreme Prekazi je bio trener u OFK Beogradu. Da li razmišlja da se ozbiljnije posveti trenerskom pozivu?

„Deset godina bio sam tamo, a imao sam i poziv da vodim kadetsku reprezentaciju Srbije. Na kraju sam odlučio da prihvatim poziv Partizana, odlučio sam se za svoju veliku ljubav, ali od toga ništa nije bilo. Ja sam za to da stvaram igrače. Kod mene ne mogu igrati igrači koje guraju razni menadžeri, čudni ljudi. Mogu da igraju mladići koji imaju talenat, želju za uspehom. Mnogo mi je žao što se sve tako završilo. Imamo talenata, ali deca danas ne poznaju fudbalsku abecedu. Znam da nam fudbal stagnira, vanserijski talenti propadaju. Koliko samo grad Beograd danas ima talenata, ali s njima treba raditi. Treba dati odrešene ruke trenerima, a ne da ih guraju čudni ljudi, razni menadžeri. No, pored svega, Partizan ostaje moja velika ljubav“, zaključio je DŽevad Prekazi.

Dževad Prekazi i Blaž Slišković

Sve je dozvoljeno u svakoj čarobnoj igri. Jer, strast svoje ište. Upravo tako DŽevad Prekazi je pripadao fudbalskoj čaroliji.

A takvi se pamte…