Zoran Smileski: Trofej Mitropa kupa je poklon Republici Srpskoj

Zoran Smileski

Jedini evropski trofej u svojoj 96 godina dugoj istoriji Fudbalski klub Borac iz Banjaluke je osvojio 1992. godine kao posljednji jugoslovenski klub koji je igrao na međunarodnoj sceni. Paralelno s tom Borac je pisao i istoriju tek rođene, tri ipo mjeseca stare, Srpske Republike Bosne i Hercegovine koja je kasnije preimenovana u Republika Srpska.

Banjalučani su posljednji osvajači Mitropa kupa (nekada Srednjoevropski kup), najstarijeg klupskog takmičenja na svijetu, a veliki srebrni pehar i danas ukrašava trofejnu salu Gradskog stadiona smještenog na Trgu Republike Srpske. Bilo je to 29. maja, tačno godinu dana od veličanstvenog trijumfa Crvene zvezde u Kupu evropskih šampiona, takođe na italijanskom tlu. Beograđani su slavili u Bariju 1991, a Krajišnici u Fođi 1992. godine.
-I danas se sećam svakog detalja našeg komplikovanog putovanja jer je ratni vihor već počeo da besni i u BiH, samih utakmica protiv Fođe u polufinalu i mađarskog Vašutaša u finalu, obe smo dobili boljim izvođenjem jedanaesteraca i zahvaljujući sjajnim odbranama našeg golmana Milana Simeunovića. Osvojili smo pehar, a onda su uvedene sankcije i u istoriju je otišla jedna talentovana generacija pred kojom je bila svetla budućnost. Mnogi su predviđali da bi se Borac posle trofeja osvojenih u Kupu Jugoslavije i Mitropa kupu borio za titulu. Došao je rat zbog kojeg nikada nećemo saznati da li je Borac imao taj kapacitet – počeo je priču Zoran Smileski, trener Banjalučana u Fođi, tada 42-godišnjak.
Posebno teška utakmica bila je protiv domaćina Fođe koju je trener Smileski stresno preživljavao, što potvrđuju i sljedeće njegove riječi: 
-Bio sam kao na iglama. Stadion pun, 15.000 ljudi vrišti za domaćina, mi umorni od puta, kada nam je Bajano u 16. minutu zatresao mrežu pomislio sam: “samo da primimo što manje golova”. Direktor Tomo Marić je sedeo kraj mene, palio cigaretu za cigaretom i tešio me. Naizgled bio hladnokrvan, a znao sam da “ključa” i on. U atmosferi se osećao neki čudan vazduh. Fuad Šašivarević je izjednačio u 21. minutu, a direktor mi reče: “pobedićemo ih!” U tom momentu sam poželeo da se utakmica završi. Kada smo pogotkom Zvonka Lipovca u 66. minutu poveli sa 2:1 skočio sam, umalo nisam “poginuo”, Tomo nas je sve smirivao, onda je Bajano u 75. minutu izjednačio, pa su se pucali penali. Uh, kakav je to stres tek bio, naš golman Milan Simeunović je briljirao i postao junak. Nismo mnogo slavili jer nas je čekalo finale sa Mađarima.
I danas Smileski govori da ne zna kako je njegov Borac uopšte mogao da pobjedi Fođu koja je prije tog susreta u italijanskom prvenstvu “isprašila” slavni Milan.
-Borac je imao minimalne šanse protiv Fođe i poslužila ga je sreća. U narednih pet ili šest utakmica bi izgubili sa visokom razlikom, ali baš tu utakmicu smo ostali neporaženi i prošli na penale. Nakon tog uspeha samo sam sebi govorio: “nećemo valjda izgubiti od Vašutaša koji je slabiji od Fođe”. I to finale je bilo jako stresno. Poveli smo golom Almira Filipovića u sedmom minutu u sablasno praznom stadionu jer je italijanska euforija pala posle poraza Fođe. U 63. minutu izjednačio je Ničiforov, igrali su se i produžeci, gutao sam “knedle”, direktor Marić je palio jednu za drugom cigaru, rezervni igrači grizli nokte… Penal-rulet je ponovo bio na našoj strani, a zvezda sreće iznad našeg golmana Simeunovića, koji je postigao i odlučujući gol sa bele tačke. Tada mi je pao veliki kamen sa srca, mislim da su mi i suze krenule. Ubrzo sam se našao u zagrljaju igrača, stručnog štaba i uprave. Slavili smo i pevali – nastavio je priču Smileski.
Sada, 30 godina poslije, gledajući na taj uspjeh u Italiji Zoran Smileski, koji živi u Skoplju, kaže:
-Ostvarili smo istorijski uspeh i veliko je pitanje kada će ponovo u Borcu stasati takva generacija, visokog evropskog potencijala. Fođa je bila naša najlepša bajka, a trofej smo poklonili novoj otadžbini Republici Srpskoj. Ispisali smo najsjajnije stranice klupskog života, a nakon Fođe krenulo je veliko stradanje, Borac je morao da ode u Srbiju da bi preživeo i opstao. Uspeo je i to je najvažnije. Simeunović, Malbašić, Mataja, Sušić, Bilbija, Lipovac, Đukić, Kaltak, Šašivarević, Štavljanin, Šušić, Kovačević, Filipović, Habibović… ostaće deo ove istorijske priče iz Fođe. I svi mi, ostali, zajedno s njima. Deo ekspedicije je trebalo da bude i mladi Vinko Marinović, ali nažalost u to vreme nije imao izvađen pasoš pa je morao da ostane u Banjaluci.
Fođa je, bila i ostala, najlepša Borčeva fudbalska bajka i uspjeh za sva vremena, a o ideji Mađara da se ponovo pokrene ovo takmičenje Smileski je rekao:
-Lepa ideja, u interesu fudbala i bilo bi lepo kada bi zaživela. Novo takmičenje ne bi ni moglo ni smelo da prođe bez Borca. Nadam se da će uspeti da se postigne dogovor o pokretanju Mitropa kupa čiji vladar je, evo već 30 godina, Borac i nikad ga niko stići neće!!!

Vico Zeljković i Zoran Smileski

Poželio se Banjaluke

Makedonski stručnjak ističe da već nekoliko godina nije bio u Banjaluci.
-Poželeo sam se Vrbasa i banjalučkih aleja, Kastela i prijatelja, dobrih ljudi, nekadašnjih saigrača, prijatelja Dragana Marjanovića, Tome Marića i svih onih koji su utkali svoja imena u Borac. Nažalost, mnogi i nisu više među živima. Banjaluka je lep grad i nosim ga, kao i Borac, u srcu, gde god krenem u ovim penzionerskim danima – rekao je Smileski.