Puletić pamti Grbavicu

Fudbal i sport generalno bi trebalo da budu nešto lepo, nešto što zbližava ljude, što ih čini veselim, dobro raspoloženim. Nažalost, sve je više situacija gde se sport koristi za sejanje mržnje, netrpeljivosti, vređanje, za ispoljavanje najnižih strasti. Posledica toga su sve praznije tribine jer normalnom svetu nije do incidenata.

U nedelju, u Sarajevu na stadionu Grbavica, u okviru osmine finala Kupa Bosne i Hercegovine Željezničar je teškom mukom golom u 87. minutu pobedio sa 2:1. Trebinjci su po opštem mišljenju oštećeni u toj utakmici jer su završili meč sa osam igrača pošto su dobili dva crvena kartona i nisu uspeli da sačuvaju prednost koju su stekli golom Aćimovića u 27. minutu.

Najzapaženiji akter utakmice bio je golman gostiju Dušan Puletić. Bez obzira što je odličnim intervencijama užasno nervirao navijače Željezničara, koji su se nalazili odmah iza njegovih leđa, tridesetčetverogodišnji golman iz Loznice je u više navrata nagrađivan aplauzom na otvorenoj sceni.

„Tri utakmice za godinu dana na Grbavici, gde sam doživeo mnogo lepih i uzbudljivih trenutaka, bez ijedne ružne reči, uvrede ili negativnog komentara. Hvala vam na tome, ovakvu atmosferu zaista čovek mora doživeti. Ova fotografija zauzeće posebno mesto i zauvek će buditi lepe uspomene”, napisao je Dušan Puletić na svojoj „Fejsbuk” stranici uz selfi koji je napravio sa navijačima Željezničara na Grbavici.

Dušan Puletić se svojim postupkom i selfijem napravljenim sa protivničkim navijačima pokazao promišljenijim i inteligentnijim od svih onih koji samo podgrevaju međunacionalne sukobe na sportskim terenima. Mogao je Puletić da spomene kako je njegov tim bio oštećen suđenjem i da je završio meč sa dva igrača manje, ali ne, Lozničanin na privremenom radu u Trebinju je tražio i našao ono lepo zbog čega bi i trebalo da se deca bave sportom. Propagirao je ljubav, a ne mržnju koje je previše svuda oko nas. 

Nepravedno bi bilo ne spomenuti i navijače Željezničara koji su dokazali da utakmica između dva kluba iz različitih entiteta može da prođe u fer i sportskoj atmosferi bez pogrdnog skandiranja, psovki, vređanja bliže i dalje familije aktera. Kada je takva atmosfera na tribinama onda je lepo otići na utakmicu pa čak i povesti dete da uživa u ambijentu.

Niko nije slučajno dobar, vrline, lepi maniri, ali i „poganluk” se skupljaju kroz život. Svi mi pokušavamo da budemo što bolji ljudi. Golman Leotara je na svom primeru dokazao da je to moguće. Zato svaka čast momčino, Dušane Puletiću. Ima li išta lepše nego u ovim surovim vremena pročitati lepu ljudsku priču. Nema veće životne mudrosti od dobrote, ljubavi i pažnje.