Igrati u Zvezdi je sreća i privilegija
Dimitrijevićev gol u Splitu/Arhiva Tempa
BEOGRAD – Fudbalska Jugoslavija je osamdesetih godina prošlog veka imala trojicu fudbalera da su bili Zoran Dimitrijević – u Crvenoj zvezdi, u Partizanu i u Galenici, odnosno Zemunu. Onaj koji je nosio dres crveno – bele boje imao je defanzivne zadatke, ali je umeo da rešava i velike utakmice svojim pogocima. Danas živi u Portugaliji, ali nikad ne odbija medije i priče sa fudbalskom tematikom.
Zoran Dimitrijević bio je defanzivac koji je svojoj Crvenoj zvezdi umeo da donese važne pobede, da se upiše u strelce. Granitni štoper, kada treba i desni bek nastupao je kada su za najtrofejniji srpski klub igrali Marko Elsner, Slavko Radovanović, Miroslav Šugar i Miodrag Krivokapić. Jedno vreme bio je u niškom Radničkom, OFK Beogradu i Mogrenu. Ima ubeležene i nastupe za mladu reprezentaciju Jugoslavije.
29.avgusta 1963.godine je rođen. Poželeli smo mu sreću i dobro zdravlje za 62.rođendan.
„Hvala, lepo. Raduju me te lepe čestitke. Korektno sa vaše strane, samo pitanje je da li će se fudbalska javnost u Srbiji i regionu setiti mene, jer dugo nisam bio u našim medijima. Dozvolite da pozdravim sve one koji će pratiti ovaj naš razgovor“, regao je Zoran Dimitrijević.
Rođen je u Ivangradu, današnjim Beranama. Zanimalo nas je da li danas ima srodnika tamo.
„Otac mi je u Ivangradu bio dve godine na privremenom radu. Tako sam ja tamo rođen. Kada je otac završio posao, vratili smo se u Beograd i u glavnom gradu sam odrastao i proživeo značajan period života“, govori on.
Došao je u Crvenu zvezdu kada je imao 18 leta. Reklo bi se početak iz snova.
„Mi smo 1964.godine došli u Beograd. Kada sam porastao počeo sam da igram u Palilulcu, živeo sam u Kotežu.. Međutim, bilo je nekakvo okupljanje u Crvenoj zvezdi i otišao sam i ja tamo na neku vrstu probe. Na tom okupljanju bilo je oko 80 dečaka. Izabrali su nas 25. Imao sam sreću i privilegiju da budem među izabranim dečacima. Međutim, popustio sam sa ocenama u školi, pa je otac umešao se. Nije dozvoljavao slabije ocene, a nije ni imao vremena da me svakodnevno vodi na treninge Crvene zvezde. Odlučio je, a ja sam ga morao slušati, da se vratim u Palilulac. Ipak, privilegija i ogromna sreća je bila da kasnije postanem fudbaler Crvene zvezde“, govori Dimitrijević.
Mnogo je verovao Gojku Zecu, ali nije na njegovu preporuku stigao u klub svojih želja.
„Iz Palilulca, a igrao sam i u selekcijama Beograda i Srbije, sa 16 godina prešao sam u omladince Crvene zvezde. Potom sam , sa 18 godina, ušao u prvi tim Crvene zvezde. Imao sam sreću da to ostvarim bez nekakvih odlazaka na kaljenje. Sećam se i svoje prve utakmice za seniorski tim, to je bilo u Vinkovcima. Međutim, nisam debitovao kod Gojka Zeca, to je bilo kod Stevana Ostojića. Tog leta bio je turnir, mi u karantinu u hotelu Jugoslavija i na tom turniru igrali smo protiv Partizana, Vojvodine. Pošto je mnogo igrača bilo povređeno, mene iz omladinaca prekomanduju u seniorski tim. Brzo sam iskoristio svoju šansu i bio sam prvotimac. Trener je bio Stevan Ostojić“, priseća se Zoran Dimitrijević.
U Ljutice Bogdana proveo je do 1987.godine. Tu je igrao i one mečeve finala Kupa Jugoslavije protiv zagrebačkog Dinama, pa evropske mečeve protiv švajcarskog Araua i danskog Lingbija.
„Bio sam srećan kada smo uzeli Kup Jugoslavije. Pobedili smo Dinamo u Zagrebu sa 2:1, a u Beogradu u revanšu bilo je 1:1. Drag mi je taj trofej. San svakog mladog igrača je da obuče dres Crvene zvezde, da igra u redovima velikana. Kao mladom igraču sve mi je bilo lepo, sve je bilo tako da sam mislio da sanjam, a onda sam se povredio“, priča Dimitrijević.
On je 20.oktobra 1985.godine postigao pogodak na Poljudu, Zvezda je savladala Hajduk sa 1:0. Logično, tog meča i detalja iz 63.minuta rado se seća.
„Baš tako! To je veliki poen u mojoj karijeri. Pre toga, postigao sam još dva pogotka u toj sezoni. Nije to malo, ako se zna da sam klasični defanzivac. Crvena zvezda pre te utakmice nije slavila u Splitu pet i po godina. I u tom meču domaćin je kidisao, mi se često branili, ali imao sam sreću da budem strelac, da pobedimo i da u Beograd odnesemo bodove. Bio sam silno srećan, bio je to za mene važan uspeh. Prekinuli smo neugodnu tradiciju“, lista po sećanjima Zoran Dimitrijević.
Jednu od pet Zvezdinih pobeda u Splitu izvojevali su: Živan Ljukovčan, Slavko Radovanović, Milan Janković, Dragan Miletović, Marko Elsner, Zoran Dimitrijević, Jovica Nikolić, Boško Đurovski, Husref Musemić, Goran Milojević, Mitar Mrkela (Milko Đurovski).
„Od svih njih, nažalost Marko Elsner nije više među živima. Od ostalih, čujem se sa Mitrom Mrkelom. Jer, sa Mitom sam bio cimer po tim utakmicama i karantinima. Otišao sam u Portugaliju, drugi su takođe otišli svojim putem i retko kada viđam te ljude. Voleo bih da sretnem Branka Davidovića, njega sam mnogo cenio. Želim da kažem još nešto: kada sam došao u prvi tim Crvene zvezde, tu su bili Ljukovčan, Krmpotić, Jovin, Borovnica, Petrović, Miletović, Blagojević, Šestić, Dule Savić... To su sve velika imena. Znam da mi je Pižon mnogo pomogao na početku karijere. Imali smo dobar tim. Zvezda je veliki tim, a Prva liga Jugoslavije bila je izuzetno veliko takmičenje. Zaista, imao sam ogromnu sreću da nosim dres Zvezde i budem saigrač tim fudbalskim vedetama“, govori Dimitrijević.
U sezoni 1987/88. Otišao je u niški Radnički. I to treba da se pamti.
„Kada je Gojko Zec otišao iz Zvezde, pokojni Velibor Vasović nije nešto računao na mene, uglavnom sam sedeo na klupi. Odlučio sam da odem u Niš i pomognem da Radnički sačuva prvoligaški status. Tada su Real sa Nišave nosili uglavnom fudbaleri iz Partizana i Crvene zvezde. Oformili smo dobar tim, a predvodio ga je Milan Živadinović. Bilo je lepo u Nišu“, otkriva Dimitrijević.
Vratio se u Crvenu zvezdu, sa Milanom Ivanovićem, bili su sudionicima utakmice protiv Milana.
„Protiv Milana sam bio na klupi, a Ivanović je igrao. Velika utakmica, veliki igrači. Sve najlepše o toj utakmici. Šteta što Crvena zvezda nije prošla dalje, zaslužila je. Otišao je Milan i postao šampion Evrope. Kasnije su govorili da na putu do krova Evrope najviše ih je izmučila moja Crvena zvezda“, nostalgičan je Zoran Dimitrijević.
Igrao je i jedan broj večitih derbija. Oni su uvek inspiracija više, praznik najpopularnijeg sporta.
„Mislim da sam odigrao oko pet večitih derbija. U moje vreme živelo se za te mečeve. Svi smo međusobno bili prijatelji, ali ginuli smo na terenu da pobedimo velikog rivala. Znam da na našem stadionu bude blizu sto hiljada ljudi. Sećam se da mi je jednom prišao Pižon Petrović i rekao da ne gledam u publiku, nego tamo gde je lopta i da gledam u teren. Zvezdin sever grmi, zemlja se trese. Za mladog igrača to je događaj koji se pamti za sva vremena. U ono vreme večiti derbiji su bili istinski praznici, smotra kvalitetne igre, lepih golova, ali i drugarstva“, direktno će Dimitrijević.
Nosio je u kraćim intervalima dres OFK Beograda i Mogrena, pa karijeru nastavio u inostranstvu. U Portugaliji je ostao do današnjih dana.
„Kada sam sa 18 godina ušao u prvi tim Crvene zvezde, znao sam da nema dalje. Kasnije nisam hteo da sedim na klupi, pa me Gojko Zec pozvao u OFK Beograd, a pola godine proveo sam u Budvi i otišao u Portugaliju. Istina, mnogo više sam očekivao od moje karijere. Međutim, na meču protiv Vardara u Skoplju doživeo sam tešku povredu. Naprsnuće oba meniskusa i ligamenata desnog kolena. Bila je to tužna priča. Dr Branko Nešović učinio je što je mogao. Koleno je šraf svega, ne možeš da gurneš loptu, da skočić, da šutneš. Od povrede sam dobio strah i mnogo je uticalo na budućnost moje karijere. Poslali su me u vojsku, tamo sam trenirao, da ojačam. Mnogi su predviđali svetsku karijeru, ali to me unazadilo. Moglo je mnogo bolje, ali sve je to život“, setno zbori Dimitrijević.
Odigrao je nekoliko utakmica za mladu reprezentaciju Jugoslavije. To je u ono vreme kada su tu bili Ivan Pudar, Bora Cvetković, Dragan Mance, Milko Đurovski, Marko Elsner, Cvijan Milošević, Nenad Gračan, Boban Božović, Mitar Mrkela itd. I to čuva u najlepšim sećanjima.
„Prošao sam sve selekcije. Igrao sam rano za selekcije Beograda i Srbije, do reprezentacije Jugoslavije do 21.godine. Preostala je samo seniorska, ali povreda mi nije dozvolila da i to ostvarim. Imao sam tu sreću da igram u omladinskoj reprezentaciji Jugoslavije sa sve zlatnim ljudima. Nažalost, moja poslednja utakmica je poraz u Parizu od Francuske od 5:0. Francuzi su šutirali pet puta ka našem golu i dali nam pet komada. Imali smo dobru igru, ali i sreća je bitan faktor u svakoj sportskoj grani“, podseća Dimitrijević.
Danas živi u Portugaliji. Kada mu poslovne obaveze dozvole dođe u Beograd i svrati do Crvene zvezde kojoj je poklonio najlepše dane mladosti.
„U Bragi sam 34 godine. Nisam ostao u fudbalu. Dugi niz godina bavim se biznisom. I svaki put kada dođem u Beograd odem do stadiona Crvene zvezde. Tamo popijem piće sa ljudima iz Zvezde i mojim nekadašnjim saigračima. Tamo sam proveo lepo vreme. I tamo i danas na zidu je slika sa jednih priprema na kojoj sam ja. Lepo se prisetiti zlatnih dana koje sam proveo u klubu koji mi toliko znači“, iskren je Zoran Dimitrijević.
Na kraju je otkrio da bi voleo da unuk sledi njegove fudbalske stope.
„Imam dve kćerke. Jedna je udata u Novom Sadu, živi na Petrovaradinu i od nje imam dve unuke. Druga kćerka je udata u Portugaliji. Od nje imam unuka. Kada poraste odvešću ga u Bragu, neka igra, trenira i neka napreduje. Kako bi bilo lepo da jednog dana bude prvotimac Crvene zvezde. I dedu bi neizmerno usrećio, mada sam i ovako srećan zbog svojih unučića. Sport je zdrav za mladog čoveka i bitan za stvaranje ličnosti“, zaključio je on.
Zoran Dimitrijević, Jugoslavija je brojala njih trojicu iz sveta fudbala. Ovaj Zvezdin pamti se na poseban način, kao primer da uljudni i skromni mogu da traju.
I da se pamte...
Zvezda ga usrećila - Zoran Dimitrijević/ fejsbuk
