Otiš'o se Dragane, ostala je tuga...
Dragan Mance FOTO: szurnal
Te nedelje, 1. septembra 1985. godine nismo slušali stari „portorož“ radio u porodici. U 49. godini preminuo je deda, majčin otac po kojem nosim ime. Kućne aparate taj dan nismo „palili“, tuga nas je obavila. Posebno me pogodio plač majke.
Spremao sam se za polazak u drugi razred osnovne škole i bilo mi je nejasno zašto neću moći da slušam radio prenose utakmica Prve savezne lige Jugoslavije. Smrt dede je sve okrenula naglavačke. Tugovao sam i zbog dede i zbog činjenice da ću ostati uskraćen za još jedno sportsko-nedeljno popodne.
Dva dana kasnije, Slavko Budimir je smešten u večnu kuću, a uveče na „Dnevniku“ čuli smo još jednu strašnu vest iz Beograda: poginuo Dragan Mance!
Drago, drugi deda, očev otac, podgrmečki partizan sa 16 godina i zavetovani Partizanovac, bukvalno je zajaukao:
-Ko će sada za Partizan davati golove?!
Emocija je bila velika. Tuga je sustigla novu tugu.
Poslednji gol Dragan Mance je dao na stadionu JNA protiv titogradske Budućnosti iz penala u pobedi 2:1 upravo te nedelje, kada sam bio uskraćen za radio-prenose i nestrpljenjem čekao vesti sa Topčiderskog brda, ali i svih ostalih jugoslovenskih prvoligaških stadiona. Ni „Sportski pregled“, u kojem sam se kao dječarac zamišljao jednog dana, nisam mogao da gledam.
Sutradan, sve novine su plakale: „Sport“, „Sportske novosti“, „Večernje novosti“, „Ekspres politika“, „Večenje novine“, „Vijesnik“, „Oslobođenje“... Čitao sam članke i jecao. Mance je bio fudbalska ikona Jugoslavije! Gol mu je bio posao, a fudbal je pretvarao u umetnosti. Čarobni golgeter!
Taj kobni betonski nadvožnjak i novi deo puta iz pravca Novog Sada, kod petlje za uključenje na auto-put Beograd – Zagreb, kod benzinske pumpe „Zmaj“ u Zemunu, mesto je pogibije Dragana Mancea. U 9.50 časova, kada se vozio na trening i žurio da ne zakasni kod trenera Nenada Bjekovića, „pežo“ registarskih oznaka BG 701-546 je sleteo i sa sobom odneo mladi život fudbalskog majstora.
Kada je pročitao novine, moj deda Drago je tužno konstatovao:
-Kud baš da pogine na našoj zemlji, koju sam kupio s dvojicom Nišlija u Beogradu „za ne daj Bože“, a onda je država tuda trasirala put.
Dragan Mance je i danas, 40 godina posle tragedije, legenda partizanovog juga koji čuva sećanje na golgetera pesmom: „Otiš'o si Dragane, ostala je tuga, uvek će te bodriti Grobari sa juga“.
Jedan je, nezaboravni, Dragan Mance!
Danas svojim sinovima koji fudbal treniraju pričam legendu o golgeteru Partizana...
Postigao 174 gola
Dragan Mance je rođen 26. septembra 1962. godine u Beogradu, a fudbal je počeo da igra u Galenici, sadašnjem Zemunu. Od pionira do omladinaca igrao je u matičnom klubu, a u septembru 1980. godine prešao je u Partizan. Bio je jedan od najzaslužnijih za šampionsku krunu Partizana u sezoni 1982/83.
U crno-belom dresu odigrao je 279 utakmica i postigao 174 gola, a zbog svega učinjenog smatra se jednim od najboljih igrača u istoriji beogradskog kluba. Jedna ulica pored stadiona Partizana nosi ime Dragana Mancea.
