Zoran Jovičić: Zvezdi potrebni jaki Partizan i Vojvodina

Zoran Jovičić/Sportski žurnal

BEOGRAD – Da bi postao poznat, Zoran Jovičić je igrao za nekoliko klubova, a slavan je od trenutka kada je na stadionu Crvene zvezde zatresao mrežu Barselone. Kako sam ističe, taj pogodak Partizanu i protiv reprezentacije Argentine najveće su mu dragocenosti.

Zoran Jovičić, napadač kome se Zvezdin „sever“ klanjao do crne zemlje. Upamtili su ga i Barselona, grčki i italijanski, pa francuski klubovi. Bio je i reprezentativac Jugoslavije. Jednom rečju, fudbaler za primer.

Rođen je 17.aprila 1973.godine u Beogradu. Prošao je kompletnu školu Crvene zvezde, ali je počeo igrati u Rudovcima.

„Datum je tačan, ali sam rođen u Lazarevcu, može se reći grad blizu Beograda. Moj brat, stariji od mene pet godina, počeo je da igra u Rudovcima. Tako sam i ja odlučio se da zaigram u istom klubu. Bio je to drugoligaš. Tu su me primetili Toma Milićević, Vladimir Petrović Pižon i Stevan Ostojić, doveli su me u Zvezdu. Imao sam pravo da igram za omladince, potpisao sam odmah profesionalni ugovor. To je ekipa pre Barija, bio sam i na pripremama u Poreču pre Barija, kao i na Igmanu pre Tokija. Tako da sam subotom ili nedeljom igrao za omladince, a trenirao sam sa prvim timom“, počeo je svoju priču Zoran Jovičić.

Bio je na kaljenju u Nikšiću, ubeležio je dvadeset nastupa za Sutjesku, postigao je  osam pogodaka. Neophodna afirmacija za potvrdu kvaliteta.

„Tada sam imao nepunih 18 godina. Tada je bilo aktuelno da mladi igrači odlaze u druge klubove na kaljenje, da imaju prostora više za igru. Ja sam na inicijativu trenera Spasojevića došao u Nikšić i tamo proveo malo više od polusezone. Bilo je lepih momenata. Pao je pogodak protiv Zvezde, Partizana, tuzlanske Slobode, Sarajeva... Bilo je prelepih momenata koje pamtim sve do danas. Baš, dragoceno iskustvo. To je bilo 1991/92.godine. I nakon pozajmice vratio sam se u svoju Crvenu zvezdu“, govori Jovičić.

Kratko se vratio u Zvezdu, pa odlazak u Borac iz Banjaluke. Borac je danas najbolji klub u BiH, a on prati domete kolektiva kome je sada stotinu leta.

„Naravno da pratim. I danas se čujem sa prijateljima i drugarima iz tadašnje ekipe Borca. Čujem se sa Đukićem, sa Latinovićem. Nedavno smo na stogodišnjici jednog kluba gde je naš Marko Marin ponikao družili se. Bio je Ljubojević i još jedan broj drugara i saigrača iz tog perioda“, govori Jovičić

Otišao je u Grčku i za Etnikos odigrao 57 mečeva, postigavši 19 pogodaka. Brojke za poštovanje.

„To je bilo 1993.godine. Trener je bio Milan Živadinović. Dovali su Antu Drobnjaka, Maslovara, Miodraga Božovića... Bila je jaka ekipa, gde je ponovo za mladog igrača nedostajalo mesta. Pozajmili su me u Etnikos i stadion smo delili sa velikim Olimpijakosom. Brzo sam naučio jezik, upoznao grad, sjajno iskustvo. Život u Atini je poseban. Nakon dve godine vratio sam se u Crvenu zvezdu“, priča Jovičić.

Vratio se u Zvezdu i na 62 meča smestio čak 37 lopti u protivničku mrežu. Ističe da su golovi protiv Partizana ili onaj protiv Barselone i najdraže njegovo  ostvarenje.

„Za centarfora svaki gol je važan. Protiv Partizana i Barselone, važan je i gol protiv Argentine za koju su igrali Simeone, Krespo, Ortega, Snajder... Dao sam gol i asisteirao za jedan gol. Nikada pre toga naša reprezentacija nije tako nešto postigla, a teško da će ikada i postići, da ih tamo nadigramo i pobedimo“, govori Zoran Jovičić.

Kada smo već kod Partizana, Zoran kaže da su večiti derbiji bili nešto neponovljivo.

„Puno naboja, želje za uspehom, prestižom. Bili su tada dobri i Vojvodina i Obilić, ali večiti derbi je nešto posebno. Imao sam nesreću da sam se 1997.godine povredio, ukrštene ligamente, baš protiv Partizana u Humskoj“, pamti Jovičić.

Bio je i prvi strelac šampionata 1997.godine. Nije lako bilo doći do takvog podviga, bila je jaka konkurencija.

„Bilo je ozbiljnih napadača u ligi, konkurencija jaka kao zemljotres. To je lepa činjenica. I u Muzeju Crvene zvezde nalaze se svi fudbaleri koji su bili najbolji strelci šampionata, a da su u Zvezdinom dresu. To mora da imponuje i ponosan sam na sve to“, naglašava Jovičić.

Proveo je pet sezona u Sampdoriji, dve godine u francuskom Kanu, a karijeru završio sa 33 godine. Moglo je biti još vrhunskih dometa, da je karijera još malo potrajala.

„Postoji žal za većim fudbalskim ostvarenjem. Nisam se fudbalski zadovoljio. Otišao sam u Sampdoriju pod povredom. Usledila je jedna operacija kolena, pa druga povreda, onda i treća. Izgubio sam sezonu, a ekipa je bila izuzetno jaka. Spaleti je bio trener te prve godine. Nakon svih povreda, ja nisam ni mogao da pružim svoj maksimum. Mogao sam puno više da pružim. Onda sam u francuskom Kanu odigrao i završio karijeru. Htela je Crvena zvezda da igram u njoj, ali objasnio sam treneru Zengi da je bolje da okončam karijeru, jer nisam mogao da pružim koliko treba. Nisam hteo da igram u svojoj Zvezdi, a da ne mogu pružiti maksimum“, obrazlaže Zoran Jovičić.

Ima ubeležena dva nastupa za A tim Jugoslavije. Na debiju u Mar Del Plati protiv Argentine postigao je gol za trijumf od 3:2, o čemu je već govorio. Možda je moglo biti još nastupa u državnom timu.

„Da, moglo je biti još nastupa. Prošao sam pripreme za SP u Francuskoj. Tada su tu bili Slobodan Santrač, Ilija Petković, specijalni posmatrač Vujadin Boškov. Međutim, nisam imao sreće, povredio sam se. Mundijal je vrhunac karijere. Ostaje žal što nisam bio učesnik, da sam bio zdrav išao bih, možda bih postigao i koji pogodak i onda bi karijera drugačije izgledala“, tvrdi Jovičić.

Danas živi u Beogradu, ostao je u fudbalskom sportu.

„Bio sam kratko zaposlen u FS Srbije. Sada sam se vratio u svoju kuću, radim u skauting službi prvog tima Crvene zvezde. Pratimo sve lige evropske, pa Aziju, SAD-e. Pravimo bazu od mladih i talentovanih igrača sa potencijalom. Kompleksan je posao. Radim, na stadionu sam, okružen sam zvezdašima i po ’stare’ dane sam na omiljenom mestu i mogu da radim ono što volim“, zadovoljan je on.

Zvezda u srpskom fudbalu nema konkurenciju, bar za sada. Koliko ćemo čekati da ostvari ozbiljniji iskorak na međunarodnoj sportskoj sceni?

„Nedostatak kvalitetnih utakmica u domaćem šampionatu je problem u evropskim nastupima. Kada bi bili jači Vojvodina, Partizan, Čukarički, TSC... , sve bi bilo drugačije. Tada bi nam bilo lakše u Evropi. Ovako, igramo u potpuno dva različita ritma. Kod kuće nemamo konkurenciju, ali u Evropi je druga priča. Zvezdi je potreban jak Partizan, da derbi bude na nivou, pun neizvesnosti, a ne da gledamo da li ćemo pobediti sa tri ili četiri gola razlike. Nama je veliki problem u Evropi, jer tamo rivali imaju jake protivnike, jak takmičarski ritam, pa nam je teško da ispratimo te vrhunske ekipe. Ponavljam, Zvezdi su potrebni jaki Partizan i Vojvodina“, zaključio je Zoran Jovičić.

Dugo su ga pamtili Abelardo i Baija. Zvezda je, inače, najviše međusobnih mečeva, devet, odigrala sa Barselonom. Taj poslednji, 31.oktobra 1996.izrodio je velikog junaka i ljubimca Zvezdinih navijača – Zorana Jovičića.

Postao je besmrtan u mladim danima i večno će trajati kod armije pristalica crveno – belih.

Zasluženo...