Fudbal je igrao srcem

Ivica Grnja

BANJA LUKA – Kada su za Osijek nastupali Ljupko Petrović, Stjepan Čordaš, Goran Popović, Ivica Grnja…, u „Gradskom vrtu“ padali su najveći jugoslovenski fudbalski kolektivi. U kasnijim godinama svako je pošao na svoju stranu, a Ivica Grnja ostao je na svojoj, veran Osijeku i slavonskoj ravnici sve do današnjih dana.

Ivica Grnja, predvodnik one sjajne generacije Osijekovih fudbalera: Petrović, Lukačević, Popović, Čordaš…, ostao je upamćen da je kao malo koji fudbalski znalac na vreme shvatio da je najkraći put do fudbalske slave biti dobar i originalan. Brz kao munja, svestrani majstor, oduševljavao je ljubitelje fudbala bivše Jugoslavije, bio svugde znan i prihvaćen kao majstor. Bez obzira što su ga mimoilazili selektori, u anketama nije pripadao odabranom društvu, ali fudbalski poslenici slavili su ga i poštovali kao malo koga drugog.

Grad Osijek je imao Željezničar, imao je Metalac, imao je Proleter, imao je  i Osijek , ali često su mu glavne poluge igre bili asovi iz Darde, odnosno Grnja, iz Kneževih Vinograda, otuda je Ivan Šmudla,  iz Belog Manastira, ali i Doboja, mislimo na Jasmina Džeku,  iz Broda odakle je kao mladić otišao Ljupko Petrović itd.  Osijek je bio sabirni centar za poznate, ali i istinski rasadnik talenata. Osijek i jugoslovenski fudbal u Grnjino vreme – priča je koja zaslužuje da traje!

„Hvala za sve lepe reči. Istina je to da je Slavonija dala jako mnogo kvalitetnih igrača u bivšoj Jugoslaviji. Bili smo jako cenjeni u celokupnom fudbalskom svetu“, kaže Ivica Grnja.

On, Ljupko Petrović, Goran Popović, Stjepan Čordaš, pa golman Dušan Alempić, kasnije i čuvar mreže Branko Davidović činili su Osijek stabilnim prvoligašem. Bila lepa vremena, bili fudbalski divovi, bili puni stadioni, bila prijateljstva koja su se kumstvima završavala. To treba da se pamti.

„Tako je bilo i letos na druženju svih onih legendi koje je uspeo okupiti moj dragi prijatelj Nikola Nikić u svom rodnom mestu nedaleko od Modriče. Odazvali su se veliki broj vrhunskih fudbalera iz nekadašnje zajedničke države. Bilo mi je neizmerno drago videti sve njih i uveriti da su me zapamtili i kao čoveka i kao sportistu. I oni su meni dragi i ostali su u mom srcu. U naše vreme mnogo se davalo pažnje na prijateljstvo i drugarstvo. To je tako bilo, tako smo vaspitani, u tom duhu smo odrastali“, setno će Grnja.

U njegovo vreme u „Gradskom vrtu“ gubili su Partizan, Zvezda, Hajduk, Dinamo…

„Istina je to! Bili smo često u teškim situacijama, nismo imali po šest meseci nikakvih primanja. Međutim, srcem smo igrali. Dolazili su najveći, a mi smo ih pobeđivali. Slavonija nam je bila u srcu, pa smo ostvarivali vrhunske rezultate“, govori Ivica Grnja.

Nešto kasnije u Osijeku su sevali i napredovali Davor Šuker, pa Miroslav Žitnjak i još jedan broj asova. Kasnije je Osijek bio i juniorski šampion velike i fudbalski jake zemlje, Jugoslavije. Ostade li do danas Osijek rasadnik fudbalskih talenata?

„Moram se pohvaliti da sam u početku trenerske karijere vodio dva puta u finalu Jugoslavije svoj Osijek. U prvoj generaciji bili su Žitnjak i Šuker, a drugi put Cvitanović, Bićanić, Špehar, Vlaović, Bjelica i tako dalje. Osvojili smo Kup Jugoslavije za juniore. To je najveći uspeh škole fudbala u Osijeku. Ponosnim me to čini“, nastavlja on.

Bio je napadač niskog rasta, brz kao oko, s efektnim driblingom, okretan, izvanrednog centaršuta. Za tim iz Osijeka odigrao je 520 utakmica. Nije ga bilo u Zvezdi, Partizanu, Dinamu, u Hajduku, ali da se vrati u one najzlatnije dane mladosti, ističe da bi izbor ponovo bio isti – Osijek!

„Ja sam bio dete oca i majke koji su imali desetero dece. Otac je bio zemljoradnik i u oskudnosti smo odrastali. Mogao sam rasti samo uz fudbal. Stasavali smo tako što smo radili po njivama i kada smo očvrsnuli za igru bili smo prirodno formirani, čvrsti, snažni, okretni, brzi i moja braća i ja smo uspeli igrati dobro. Moja dva brata bili su kvalitetniji od mene, ali nisu se kao ja posvetili fudbalu. I da, da se mogu vratiti u mladost, opet bi izbor bio Osijek“, naglašava Ivica Grnja.

Nastupao je za razne jugoslovenske reprezentacije (olimpijska, mlada, B-reprezentacija), samo za jednu ne, onu najvažniju – seniorsku!

„Jako mi je žao zbog toga. Međutim, svestan sam da nisam imao nikog ko bi stao iza mene. Ipak, bio bih srećan kada sam mogao oduševiti sve ljubitelje fudbala širom Jugoslavije onim igrama i potezima koje su oni voleli. Zato su na letošnjem druženju u Skugriću kod Modriče brojne legende govorile o nekadašnjim igrama Osijeka i hvaleći igre mnogih, posebno se sećajući Ivana Lukačevića i mene“, nastavlja Grnja.

Ostao je u fudbalu, radio je u Osijeku i u FS Hrvatske.

„Dogodile su se velike promene. Osijek je preuzeo partner iz Mađarske. Finansijsko stanje je idealno, gradi se jedan od najmodernijih stadiona u Evropi. Sada su tolika primanja među igračima koliko mi nismo njihovu mesečnu zaradu mogli dobiti za godinu dana. Ja sam 17 godina vodio selekciju Hrvatske do 19 godina. Odlazili na evropska i svetska prvenstva. Imao sam sreću da sam ostvario puno dobrih rezultata. I reprezentacija koja je na SP u Rusiji osvojila srebro je u najvećem delu su bili kod mene u juniorskoj selekciji. Drago mi je zbog toga“, ističe on.

Imao je Ivica Grnja još nešto da kaže:

„Osijek je negovao prijateljstvo sa svim jugoslovenskim klubovima, a posebno sa Borcem iz Banjaluke. Uz zahvalnost vama, pozdravite mi sve čitaoce, a posebno pozdravljam bivše igrače Borca koji će naš razgovor da pročitaju!“

U fudbalu, kao i u životu, sve što vredi pamti se i za daleka fudbalska pokolenja nikada ne bledi, pa neće ni on.

Ivica Grnja!