Zbog Ćire Blaževića otišao sam iz Dinama

Tomislav Ivković

SARAJEVO – Po broju nastupa za reprezentaciju Jugoslavije Tomislav Ivković je odmah iza Vladimira Beare i Milutina Šoškića. Zapažen učinak imao je u zagrebačkom i Dinamu iz Vinkovaca, Crvenoj zvezdi, Sportingu iz Lisabona. Spada u red onih čuvara mreže koji zaslužuju da se pamte.

Jer, možete imati na svakoj poziciji vrhunsko rešenje, ali ako nemate istinskog čuvara mreže, ništa od planova za pobedama i uspesima. Tomslav Ivković je bio taj, iako često osporavan kada nije trebalo, toliko hvaljen jer je imao golmansku vrednost. Uostalom, branio je za zagrebački i vinkovački Dinamo, Crvenu zvezdu, reprezentaciju Jugoslavije, svarovski Tirol, sporting Lisabon, Estrela Amadoru i još jedan broj klubova. Time je sve rečeno.

Tomislav je 11.avgusta navršio 61.leto. Neka naniže brojku do sto. Ovaj razgovor započeli smo mestom gde je rođen, Zagrebom. U Dinamu je proveo tri sezone, osvojio vredno takmičenje, Kup maršala Tita, tako se to tada zvalo. „Modri“ su u to vreme imali sjajnu generaciju koja će 1982.postati šampion zemlje koja je mnogima bila i draga i u srcu.

„To je najlepši period u mom životu. Kada sam zajedno sa svojim prijateljima Mlinarićem, Duškom Popovskim koji nas je prerano napustio, sa Deverićem, sa Dumbovićem i ostalima išli tramvajem i po putu uživali i radovali se da što pre stignemo na trening. I svi smo sanjali da uđemo u prvi tim Dinama, da mi budemo generacija koja će nešto napraviti. Mi smo uzeli prvenstvo 1980., ali ’slučaj Tomić’, igrao je sa dva žuta kartona, izgubili smo titulu za zelenim stolom, a kasnije je ona vraćena. Međutim, osvojili smo Kup Jugoslavije, a onda najzlatnija generacija Dinama je dve godine kasnije postala prvak zemlje. Sjajna i specifična titula, osvojena od zlatne generacije momaka koji su disali jednom dušom. Zato je i došao uspeh“, kaže Ivković.

Prešao je u Dinamo iz Vinkovaca. Tu je proveo pola sezone. Lep učinak imao je i u gradu na Bosutu.

„To je bila usputna stanica do Crvene zvezde. Lepa polusezona. Zbog konflikta ili različitih razmišljanja sa Ćirom Blaževićem, ja nisam hteo gubiti vreme, otišao sam u Vinkovce. Godinu ranije klub je ušao u 1.saveznu ligu. Imao je niz divnih asova: Halilović, Tunić, dva Lušića, Novoselac... Igrali su tada zapaženu ulogu“, pojašnjava on.

Dva šampionata nosio je dres Crvene zvezde. U Beogradu je dosanjao šampionske snove. Zvezda 44 boda, Partizan, Željo i Rijeka po 42, ajduHajduk jHHHajHajduk je bio peti sa 39, ispali su Olimpija i Čelik, a Iskra Bugojno i Sutjeska Nikšić postali prvoligaši. U redovima šampiona samo je naš sagovornik imao maksimalan učinak, 34 nastupa. Onda je Marko Elsner igrao u 32 kola, Miloš Šestić 29 utakmica, Milko Đurovski 27 mečeva i prvi strelac kluba sa 13 golova i td. Zvezda šampion, a Tomislav Ivković njena jedinica u svih 34 kola. To je zadovoljstvo više...

„Svakako je zadovoljstvo kada osvojite titulu. Imali smo loš početak sezone. Došao je veliki broj igrača i dok smo se ’upoznali’ Partizan ili ne znam ko nam je pobegao sedam bodova. Ispred je bio i Hajduk i još jedan broj ekipa. Međutim, mi smo ostvarili dobru seriju sa super završnicom. Sve smo prestigli i na fascinantan način smo se u drugom delu sezone popeli na vrh i tu ostali do kraja. Bilo je prelepo“, priseća se Ivković.

Imao je dugo trajanje u inostranstvu, mora biti zadovoljan.

„Da, od 1985.do 1998.godine bio sam u inostranstvu, u Austriji, u Belgiji, a najlepše se osećao u Portugaliji. Na poziv Mirka Jozića otišao sam u trenere, a mogao sam ostati golman još dve sezone koliko me ugovor vezao. Ne kajem se, zadovoljan sam ostvarenim“, podvlači on.

Debitovao je za reprezentaciju Jugoslavije protiv Rumunije 1983. Godinu kasnije bio je deo tima koji je osvojio olimpijsku bronzu u Los Anđelesu. Bio je  sudionikom planetarne smotre fudbala u Italiji.

Kao da još odzvanjaju reči legendarnog Ivana Tomića: „Ivković je katkad perfektan, a katkad i defektan. U našim srcima opet i čemer i tuga što je merdžo bolji od našega juga!“

Nije počelo dobro ni po Ivkovića ni po reprezentaciju. Slavila je Nemačka sa 4:1. No, kakav je osećaj biti akterom najveće svetske fudbalske smotre?

„Svetsko prvenstvo nešto je posebno. Zahvaljujući Ivici Osimu imali smo jako dobru grupu, imali smo dobar tim, imali smo kvalitet i respekt međusobno. To nas je dovelo u situaciju da se, uz malo sreće, nađemo u finalu. Izgubili smo zbog nesrećnih penala protiv Argentine“, obrazlaže Ivković.

„Zviždi ceo stadion. Ovde Maradonu ne vole. Maradona prema lopti, odbranio, odbranio je Ivković. Ljudi moji, da vidite ovih 40.000 prijatelja fudbala. Bravo, Tomice. Nada je vraćena!“

Odbranio je Tomislav Ivković penal velikom Dijegu, sve je lepo opisao legendarni Jordan Ivanović. Međutim, Brnović, Stojković i Hadžibegić nisu penale pretvorili u pogotke, a da jesu, „Juga“ je mogla do finala, pa i svetskog zlata. Pričalo se da je Ivković kladio se sa Maradonom da će mu odbraniti udarac sa 11 metara.

„Nismo se kod tog penala kladili nego kada sam ja bio u Sportingu, a on u Napoliju. Tada smo se kladili i odbranio sam. Za taj penal u Italiji nismo se kladili, ali sam rekao da neće dati gol, da ću ga odbraniti ponovo. Na moju sreću tako je i bilo. Utisak je da bi, da smo prošli Argentinu, igrali u finalu Mondijala u Italiji. Dizali smo se iz utakmice u utakmicu. Bili smo sve bolji i bolji“, kaže Ivković.

Posvetio se trenerskom pozivu. Danas je na klupi sarajevskog Željezničara. Nije zahvalno danas biti sportskim pedagogom, ranije se taj poziv više cenio. Tomislav Ivković traga za svojim planovima, ciljevima, ambicijama.

„Ovo je vrlo težak i zahtevan posao koji radimo u Željezničaru. Finansijski problemi su nezgodni. Ljudi koji su tu svakodnevno se bore da ’Željo’ uspe. Tragaju za sponzorima i ljudima koji hoće i mogu pomoći da klub bude što je nekada bio. Ekipa je mlada, moraju stasavati. Da napravimo kvalitetnu selekciju na koga računati i da za godinu ili dve planiramo i idemo dalje“, pojašnjava Ivković.

On ,bar, ima dosta prijatelja u Zagrebu, u Vinkovcima, u Beogradu, ali i Sarajevu. Sjatilo se mnogo uspomena. On nema problem da čuje ili vidi sve te prijatelje, da uspomene što duže traju.

„Tako je. Imam ih u Zagrebu, Beogradu, u Vinkovcima. Čim sam došao u Sarajevo zvao me Mirsad Baljić, došao je Meša Baždarević da me vidi. Bio sam na ručku sa Farukom Hadžibegićem. Mnogi me zovu, pružaju podršku u onome što radim. Lepo je to. Čini me srećnim. Kao što me je obradovao i poziv iz Sportskog žurnala. Ja u Sarajevu imam priliku da čitam ovu novinu. Pozdravljam sve čitaoce. Zahvaljujem od srca“, zaključio je ovaj razgovor nekadašnji golman.

Nije Tomislav Ivković dosegao slavu Vladimira Beare i Milutina Šoškića, ali je odmah iza njih po broju nastupa za reprezentaciju Jugoslavije. Nema niko pravo da ospori sve ono što je njegov doprinos popularizaciji fudbalskog sporta. Jer, pre četiri decenije biti bolji od drugih u zemlji koja se fudbalskom silom zvala, bila je privilegija retkih, kvalitetnih i srećnih.

A sve to je u sportu velika dragocenost...