Bijelo Polje voli, Sarajevo svojata

Fuad Muzurović i Branko Zebec

SARAJEVO – Veći deo svoje igračke karijere Fuad Muzurović proveo je u Sarajevu. Na Koševu je započeo i trenersku karijeru, a danas slovi za istinskog fudbalskog pedagoga i pregaoca.

Fuad Muzurović pisao je istoriju fudbalskog Sarajeva postao njen deo, koja se nikada neće brisati. Bio je maestralan fudbaler, pa uspešan trener, a uvek je prijatelj po meri čoveka.

„Uh, što me nahvaliste. Pozdrav vama i vašim čitaocima. Želim vam svako dobro. Dobro sam i drago mi je da možemo porazgovarati o mojoj omiljenoj temi, fudbalu“, započeo je ovaj razgovor Fuad Muzurović.

Iako je rođen u Crnoj Gori, u Bijelom Polju, 3.novembra 1945.godine, praktično  većinu svog života proživeo je u Sarajevu. Doduše, karijeru je započeo u Jedinstvu. I danas ode u rodno mesto, kada se ukaže prilika.

„S obrzirom na okolnosti koje su se događale, na pandemiju i tako dalje, mogu reći da sam često išao. Onoliko koliko su mi uslovi dozvoljavali. Nikada neću zaboraviti Jedinstvo. Nedavno sam se vratio iz Bijelog Polja, bio sam na proslavi sto godina Jedinstva. Pozvan sam bio i bilo mi je zadovoljstvo da sam deo svega toga, kako ja tako i moja braća“, dodaje on.

Sa 19 godina postao je fudbaler Sarajeva. Sa „bordo timom“  se radovao prvoj od dve titule šampiona Jugoslavije. Nije bilo lako tada dominirati u zemlji koja je imala toliko super dobrih kolektiva.

„U to vreme dominirali su Crvena zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo. Od ’malih’ klubova prvo je Vojvodina u takmičarskoj 1965/66.godini postala prvak Jugoslavije, a onda smo šampionski pehar odneli mi u Sarajevo. I sve nakon odlaska značajnog broja naših igrača u inostranstvo i u druge domaće klubove. Naš veliki strateg i trener, koji nam je bio skoro kao otac, Miroslav Brozović u pripremama i prvim prvenstvenim utakmicama dao nam je do znanja da se pravi bodovi osvajaju u jesenjem delu prvenstva. Da na vreme treba da se osiguramo, da ne ispadnemo. Međutim, desila se jedna situacija da smo željni bili afirmacije, iako su DŽemaludin Mušović i Aco Ristić otišli u Hajduk. Bili su tu velikani Svetozar Vujović i Refik Muftić, znalo se da se bližio igrački kraj velikom Ferhatoviću, veliki je bio i Ibro Biogradlić. Tako da smo hteli da se afirmišemo. Buknuli su Vahidin Musemić, Boško Antić, Boško Prodanović, pa Jasenković, Bajić… Bili smo jesenji šampioni, a na proleće svi su jurišali, ali mi smo se domogli prvog mesta i potpuno zasluženo osvojili titulu prvaka Jugoslavije“, priseća se Muzurović.

Neki od njegovih saigrača, nažalost, nisu više među živima. Sa onim koji traju on se čuje , viđa i druži.

„S vremena na vreme se vidimo i družimo. Mirsad Fazlagić, kapiten Sarajeva i reprezentacije Jugoslavije, pa Vahidin Musemić, Fahrudin Prljača, Jesenković… Mi smo tu, Prodanović u Beogradu. Čujemo se povremeno. I vidimo se, popijemo kafu, vraćamo film iz našeg vremena i ondašnjih dogodovština. Nakon igračke karijere, značajan broj nas bili smo i treneri Sarajeva“, napominje Muzurović.

Punih 13 sezona igrao je za Sarajevo. Zanimljivo, nije otišao u inostranstvo i karijeru je okončao dosta rano, kada je imao 32.godine.

„Bio sam još mlađi. Imao sam 30 godina kada sam prestao igrati, a u međuvremenu završio sam fakultet i trenersku školu i na nagovor Svetozara Vujovića postao sam saradnik trenera Vukašina Višnjevca. Želja mi je bila da jednog dana postanem trener. Počeo sam odmah sa prvim timom, a nakon dve godine postao sam prvi trener Sarajeva, a saradnici su mi bili Pirić, Prodanović i Muftić. Edhem Šljivo i Safet Sušić došli su iz vojske, oformili smo pravi tim i bili smo vicešampioni Jugoslavije, jednom smo bili četvrti. Legendarni novinar Pero Zlatar rekao mi je da Sarajevo vraća veru u jugoslovenski fudbal. Gajili smo ofanzivni fudbal, igrali smo zapaženu, skoro vodeću ulogu u fudbalu zajedničke zemlje. I danas sam srećan zbog toga“, govori Muzurović. 

Sa Sarajevom je 1980.godine bio drugi, odmah iza Crvene zvezde, a ispred kruševačkog Napretka, niškog Radničkog, splitskog Hajduka i tako dalje. Ostaje  žal što i tada nisu prvi prošli kroz cilj.

„Sa velikim asovima kakvi su bili Safet Sušić, Slobodan Janjuš, Mehmed Janjoš, Predrag Pašić, Faruk Hadžibegić, Želimir Vidović, Ante Rajković…trebali smo da budemo prvaci Jugoslavije. Međutim, dogodilo se kako se dogodilo. Mi smo igrali dobar fudbal i to je ekipa koja će 1985.godine osvojiti titulu sa Antićem i sa Fazlagićem“, napominje Muzurović.

Od jugoslovenskih klubova radio je još u Prištini.

„Za mene je bio izazov da idem u nepoznatu sredinu. Imao sam poziv iz Veleža, ali izabrao sam Prištinu zato što nikog nisam poznavao. Ovamo, u Mostaru, znao sam mnogo igrača. Ko bi bio saradnik, ko bi igrao, a ko bio na klupi bila bi stalna dilema. Zato sam otišao u Prištinu. I tamo smo igrali ofanzivno. Zoran Batrović i Fadilj Vokri bili su tandem kao iz snova. Bili su kao braća. Predlagao sam selektoru Todoru Veselinoviću da ih angažuje. Kasnije su zaigrali u Partizanu, ostvarili su lepe karijere. Bili su vrhunski fudbaleri i veliki ljudi“, ističe Muzurović.

Radio je i u Turskoj, u Japanu, dva puta vodio je reprezentaciju BiH. Nije vreme da se podvuče crta, on još može da ostvari mnogo u fudbalu, jer je vitalan.

„Kada se sve sabere, zadovoljan sam ostvarenim. Ostavio sam traga i srećan sam kada sretnem igrače koje sam trenirao ili se čujemo telefonom. Poštujem sve događaje koji su ostali u meni. Velikani kao što su Dedić, Salihamidžić, Glavaš, Konjić, Mujčin… ne zaboravljaju se. Trudio sam se da prema svima budem pravedan“, otkriva Muzurović.

Izneće i ono na šta je posebno ponosan, kada je selektorski rad u pitanju.

„Ponosan sam na prvu generaciju koju sam vodio kao selektor. Kada sam drugi put bio selektor, mladu reprezentaciju vodio je veliki znalac, pokojni Ibro Zukanović. On je meni mnogo pomogao. Izvršio je selekciju od Džeke, Zebe, Pandžića, Salihovića… kasnije su postali standardni reprezentativci i kod mene, a kasnije i kod Ćire Blaževića. Dakle, zahvalnost pripada Zukanoviću“, iskreno će on.

Po uzoru na ABA ligu u košarci, mnogi zagovaraju regionalno takmičenje u najpopularnijem sportu.

„Drago mi je bilo kada su to košarkaši uradili, pa i rukometaši su nešto slično napravili. I u fudbalu je tada trebalo načiniti iskorak. Ne smemo zaboraviti da je jugoslovenski fudbal bio na visokom nivou. Nikada neću zaboraviti velikana kao što je bio Miljan Miljanić. Bio sam sudionikom SP u Španiji, Jugoslavija je imala izuzetan tim, a nije uspela. Samo da smo pobedili Honduras sa 2:0, otišli bi dalje. I onaj sudija protiv Španije i ponavljanje penala, a Dragan Pantelić je prvi jedanaesterac odbranio. Žao mi je i zbog velikog Miljanića što nismo napravili ništa posebno, da je svoju blistavu karijeru krunisao velikim uspehom sa reprezentacijom. Ja sam za veliku i zajedničku ligu“, govori Fuad Muzurović.

Gospodstveni Faruk Hadžibegić je prvih dana ove godine imenovan za selektora. Mnogi očekuju da se BiH nađe na šampionatu kontinenta naredne godine.

„Ivajlo Petev bio je prilično uspešan, promovisao je i određeni broj igrača. Sada Faruk Hadžibegić sa Zvezdanom Misimovićem, jednim od najboljih igrača koje sam trenirao, bio je kod Pjanića, Krunića i Džeke. Obići će i ostale igrače. Verujem da će Hadžibegić sa saradnicima stvoriti lepu atmosferu i da će BiH po prvi put naći se na EP. Žao mi je što Safet Sušić nije imao kontinuitet, a odveo je BiH na SP. Lako se troše selektori u BiH. Očekujem da će Hadžibegić stvoriti potrebnu klimu za najveće domete“, zaključio je Fuad Muzurović.

Skoro šest decenija Fuad Muzurović je u fudbalu. Nije se umorio. I ne treba. Kada god na krilima lepih sećanja prođe kroz prošlost, makar će da se priseti svih onih uzvišenih momenata.

I mnogi od nas, sa njim...

Pele i Muzurović